Davno, 1989. god. sam dobio i drugog sina. Tada, na žalost nisam bio upoznat sa makrobiotikom. Već sa njegovih dvadeset dana života dobio je bronhitis i počeo sa kašljanjem i gušenjem, naročito noću. Sada znam da je uzrok bio njegov razvoj u stomaku i kasnije dojenje jer se moja žena tada hranila klasičnom hranom uz dosta mleka i mlečnih proizvoda. Voli ona to i sada, ali se takve stvari više ne nabavljaju u našoj kući. Odmah ujutro smo otišli u Dom Zdravlja. Po nagovoru prijatelja smo potražili lekarku M., mladu, lepu, zgodnu i, što je najvažnije, nasmejanu i veoma ljubaznu.Kasnije sam u životu video da ljudi, ako već nisu zadovoljni rezultatima lečenja, barem traže nekog lekara koji ih neće gledati mrko pa da se u ordinaciji osećaju kao prase u Teheranu.
Dakle, ušli smo u ordinaciju, naišli na osmeh i ljubaznost, kao što su nam prethodno prijatelji obećali. M. je mome sinu poslušala grudi slušalicama i rekla: “Vaš mali ima ozbiljan bronhitis i ja se ne bih igrala sa takvim stanjem. Prepisaću mu šest injekcija, pa posle dođite na kontrolu.”
Vidim ja: “Zlo dočeka čiča-Radovane….zlo dočeka, još gorem se nada…” Počela je da se ponavlja istorija moga detinjstva i pretvaranjem zadnjice u đevđir! Pitao sam se gde će mu dati injekcije, kad mu je guzičica bila ko dva zrna kafe? Ali šta se može? Otišli smo odmah da primi prvu injekciju. Naravno, žena nije imala hrabrosti da to gleda i da ga drži onako priklještenog, pa sam ulogu dželata preuzeo ja. Vrištao je iz sve snage, a meni je bilo žao deteta uz dodatno znanje iz moga iskustva, da taj tretman neće ništa vredeti. Rezultat je bio da je mome sinu bilo za nijansu bolje i da je počinjao da plače na sam miris ordinacije.
Završeno je bilo sa injekcijama i otišli smo na kontrolu. Poslušala mu je grudi i ljubazno rekla da stanje još nije dobro i da treba da primi još jednu injekciju, za svaki slučaj, pa da dođemo opet. I to smo ispoštovali. Na sledećoj kontroli M. je rekla da opet nije dobro i da treba da popije sirup. U svemu tome je prošlo skoro mesec dana i malo je lakše disao i ređe kašljao.
I naravno, nakon nekoliko dana je opet počeo da se guši! Da ne ponavljm šta je opet bilo…..repriza svega od prošli put: šest injekcija, osmeh, sedma injekcija, sirup. I opet je prošlo skoro mesec dana. A onda i treći put! Poslušali smo kao zbunjene ovce, ali smo ovaj put otišli i u bolnicu kod dobre prijateljice koja je bila viša medicinska sestra da mu uzmu bris i da se vidi ima li bakterija. Uostalom, dobijao je peniciline da bi se uništile eventualne bakterije. Rezultat je pokazao da nema nikakvih bakterija! Besneo sam u sebi ali sam i ja bio ljubazan prema lekarki. Ipak je to beli mantil. Mađutim, mome sinu se stanje i četvrti put pogoršalo. Svaki put sve gore i gore. Opet smo uradili sve ono isto što nam je rečeno i otišli da se uzme bris nosa i grla. Ni ovaj put nije bilo bakterija! Peti put sam joj rekao za rezultate briseva i pitao je da li su injekcije uopšte potrebne s obzirom da nema bakterija. E tu se njen osmeh u trenu izgubio. Pobesnela je i rekla: “Ja injekcije moram da mu prepišem za svaki slučaj, a Ti ako znaš bolje, nosi ga kući pa ga ti leči!”
Sin mi je imao negde oko osam meseci kada je opet počeo besomučno da kašlje i da se guši i to toliko da smo se bili ozbiljno zabrinuli da će ovaj put umreti. Bila je noć kao i obično i žena je počela da se sprema da idemo u hitnu službu. U kući mi se zadesila pozajmljena Pelagićeva knjiga, pronašao sam recept za oblogu od rakije i slatke aleve paprike koju sam mu stavio na grudi i grlo. Nije mi bilo svejedno, ali mi je bilo dosta svega i rešio sam da preuzmem odgovornost, pa šta bude. A onda je nastao pakao (bračni). Moja žena je plakala kao provala oblaka i klela me. Obećala mi je da će me zaklati na spavanju, ako se detetu šta dogodi. Sin je zaspao negde oko ponoći, a ja oko 2h. jer sam bio premoren i morao sam da ustanem u 5h. zbog posla rizikujući da poginem u snu. U pola pet me je žena krvnički probudila udarcem u leđa i jedva izgovorila da nam sin ne diše i da je umro! Na znam kako u tom trenutku ja nisam umro. Skočio sam kao lud i video dete kao mirno leži u krevecu. Grudi mu se nisu micale i nije se primećivalo disanje. Nije bilo ni uobičajenog krkljanja i škripanja iz pluća. Onako uspaničenom, trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim da on, u stvari savršeno lepo i mirno diše i da nema ni traga od bronhitisa. Onako izmučen je samo hteo da se odmori i naspava, pa nismo mogli da ga probudimo. A onda se probudio i nasmejao mnogo lepše nego lepa lekarka. I ljubazna. Posle posla sam otišao sa kolegama u kafanu i napio se od sreće. Valjda sam imao dobar povod. Uskoro sam primenio i drugi Pelagićev lek od rotkve, za dve-tri godine je stigla i makrobiotika i sa velikim bolom u srcu sam se oprostio od zdravstvenih ustanova i smrdljivih čekaonica punih ojađenih i bezvoljnih ljudi.
