Pre 10-12 god. došao mi je prijatelj (A.) koji stanuje u mojoj blizini i rekao da je njegovom ocu otkriven rak pankreasa koji se proširio na krvne sudove kičme i jetru. Nisam se mnogo iznenadio znajući kako je živeo i za koliko slučajeva sam već čuo. Moj prijatelj je verovao u makrobiotiku i hteo je da mu pomognem i da uradimo sve što se može. Još u to vreme sam znao da njegova ideja neće biti ostvarljiva, jer njegovi roditelji ne veruju u prirodno lečenje. Kada sam mu to predočio, odgovorio je da će biti uporan i da će oni morati da ga poslušaju. Objasnio sam mu sve šta bismo trebali za početak da uradimo tj. njegov otac, ali A. mi izgleda nije do kraja verovao, već me je zamolio da ga vozim u Beograd kod poznatog makrobiotičara koji je po diplomi bio lekar i imao svoju ordinaciju. Pristao sam i kada smo izašli iz ordinacije, nakon dugog razgovora sa tim čovekom, on je konstatovao da je čuo sve ono što sam mu ja već rekao. Tako mu je savest bila mirna.
Po povratku sam ga pitao kako to da njegov otac nije imao nikakve naznake da mu nije dobro, pa da ranije zatraži pomoć. Odgovorio je: ” Još pre dve godine je on, zbog bolova u srednjem delu kičme išao u bolnicu. Prepisali su mu mesec-dva terapije vrućim parafinom i masažama. (Takav postupak samo ubrzava razvoj kancera). Narednih meseci mu se stanje ništa nije popravilo. Naprotiv, počeo je da oseća jake bolove u predelu želuca i jetre. Onda je lekar pregledom zaključio da se radi o gorušici, pa mu je prepisao lek. Bolovi su bili sve jači i sledeći put kada se javio na pregled dobio je dijagnozu čira na želucu i kao terapiju “šampone” da pije. U tome je prošlo dve godine i kako je stanje bilo sve gore ( sve što je pojeo, povraćao je zbog neprohodnosti dvanaestopalačnog creva koje je bilo pritisnuto okolnim tkivima zahvaćenih kancerom), konačno je poslat da snimi stanje. Dijagnoza je bila: rak pankreasa sa metastazama na kičmi, jetri i želucu. Predložena je operacija premošćavanja tog neprohodnog dela creva kako bi pacijent mogao da jede i hrana da prolazi. Hirurg koji je izvršio operaciju, moj školski drug iz osnovne škole i načelnik bolnice, je rekao da je to sve što su mogli da urade. Pitao sam ga da, ako lekari više ne mogu ništa dalje da urade, bolesniku bar kaže da je sada ishrana važna i da mu tako da neku podršku, jer ipak naš narod puno veruje lekarima. Obećao je da će mu reći, ali naravno nije to uradio. Što se operacije ticalo, sada je već bilo kasno. Moj komšija je sa 80 i nešto kg. spao na oko 30 kg. i više mu nije bilo do jela, sem par zalogaja.
Moj prijatelj A. je veoma voleo svog oca i nije se još uvek predavao, pa me je zamolio da ja kuvam hranu za njega i da im nosim kući da ga žena hrani. Nekoliko dana sam nosio hranu, ali sam zatekao bolesnikovu ženu kako mu prži šnicle. “On je tražio” bilo je njeno objašnjenje. Kada je jeo pirinač, već posle prve kašike je pitao: “Pa koliko ima tog pirinča?”
Meni je sve to unapred bilo jasno, ali sam hteo da im pomognem. Razlozi neuspeha su bili jasni što se makrobiotike tiče (videti “Kategorije neizlečivih ljudi“): nezahvalnost i nedostatak podrške. Umro je za nekoliko dana.
