Kategorije neizlečivih ljudi

Kao što beskrajno može da obraduje ljude istina da ne postoji bolest koja se ne može izlečiti (osim urođenih), tako isto beskrajno može da razočara činjenica da će u pretvaranju nesrećnog života u srećan, bolesti u zdravlje, ovozemaljskog pakla u raj, uspeti možda samo 1 od 10.000 osoba! U ovu istinu su me uverili sami ljudi, stotine i hiljade sa kojima sam razgovarao. U daljem tekstu ću pokušati da odgovorim na ovo, ni malo lako pitanje. A možda je odgovor vrlo prost?

Godinama sam pokušavao da odgovorim sam sebi na mnoga pitanja. Bilo bi dobro da i vi malo razmislite o ovim pitanjima. Možda vam pomogne:

• zašto je ljudima neuporedivo lakše da se drže loših navika, nego dobrih? (kocka, igre na sreću, pogrešna ishrana, razvrat, laganje, uživanje u tuđoj nesreći, narkomanija, igrice na računarima, itd.)
• zašto se razmeću citiranjem mudrih izreka, a ne pridržavaju se ni jedne? 
• zašto skoro svi jedu i piju na proslavama i sahranama kao da im je to poslednja želja?
• zar “obični” ljudi misle da će ih klasična medicina spasiti od raka kada svuda oko nas vidimo neuspele pokušaje lečenja i kada su najbogatiji ljudi sveta poumirali od raka (Žaklina Onazis-Kenedi, Stiv Džobs, Patrik Svejzi i mnogi drugi lekari, biznismeni i predsednici država) . Za takve osobe, koje se nečemu nadaju, a ne mrdaju ni prstom da bi sebi pomogli ili vuku pogrešne poteze, Francuzi imaju dobru izreku: “Nadaj se…to je besplatno!” Najveće čudo je, ustvari, što postoji način, bez obzira na status i novac i stepen obrazovanja, a taj način se zove MAKROBIOTIKA! Ali za to je potrebno promeniti se iz korena, napustiti glupe navike tj. uložiti neki trud.
• da li je čovek određen na samouništenje pošto realno, u prirodi i nema nekog dostojnog protivnika?
• ako je tačno budističko učenje o reinkarnaciji (ponovnom rođenju) da bismo popravili greške prethodnog života, možda ljudi nemaju snage da se poprave, pa su i zaslužili da opet propate. Eto Vrhovne Pravde: “Zlo raditi, a dobru se nadati….to ne može!”
• u Hrišćanstvu je poznata rečenica:”Spasenje je samo za odabrane!” Ako je to tačno, a ubeđen sam da jeste, verovatno bi bilo dobro da pogledamo koji smo redni broj dobili u toj čekaonici.
• kada roditelji već tvrde da su im deca najvažnija na Svetu, zašto ih loše vaspitavaju i daju im hranu od koje se samo goje i razboljevaju? Kako neko može da gleda dete pored sebe koje je deblje od nilskog konja i da mu trpa još i još hrane govoreći:”Jedi sine, ti rasteš i razvijaš se!” Verovatno raste i razvija se, ali u širinu i propast.
• kako se većina lekara i pacijenata veoma lako odlučuje za odstranjivanje dela ili celog organa? Zar stvarno misle da nam je priroda dala nepotrebne organe i višak delova?

Ima ovakvih pitanja na stotine, ali hajde da klasifikujemo osnovne kategorije neizlečivih ljudi:

Nedostatak zahvalnosti

Zahvalnost je najbitnija za proces izlečenja. Odnosi se na zahvalnost onome ko vas upućuje na pravi put, na ljude iz prošlosti koji su sve to otkrili, uobličili i preneli znanja, na hranu koju nam priroda daje, na  bolest i simptome koji nam ukazuju da smo negde pogrešili itd. Obolela osoba mora da shvati da je njen raniji način ishrane i života doveo do oboljenja i da sada ima sreće zato što postoji mogućnost da to promeni i da se izleči. Neki primeri izjava pokazuju nezahvalnost: ” Nisam ja ptica da jedem zrnevlje.” ” I dokle ja treba ovo da jedem?” ” Kome je to do sada pomoglo?” ” Nisam Kinez pa da jedem pirinač.” ” Ova hrana je meni neukusna.” ” Moram da zaradim pare za život i nemam vremena da kuvam.” ” Šta fali mleku i mlečnim proizvodima?”  Te osobe misle da je slučajnost što su se razbolele i da je neko drugi kriv za njihovo stanje, a da nema njihovog udela. Krivica se svaljuje na nasledne osobine, viruse, zagađenost okoline, bombardovanje, stresovima. Vodeće zemlje po najtežim oboljenjima se SAD, Kanada, Norveška i Švedska a pitanje je ko je njih bombardovao?
Takve osobe, čak iako se jedno vreme budu pridržavale makrobiotike, na prvi znak nekog poboljšanja, odbacuju zdravu ishranu i ponovo se okreću pređašnjem načinu života, slatkišima i mesu. Jednoga dana, kao uzrok smrti će biti naveden rak, upala pluća, nesrećni slučaj ili grip, a pravi uzrok takvog kraja života je sedmi stadijum bolesti, AROGANCIJA ILI GORDOST!

Odstupanja u dijetetskoj praksi

Takođe važan uzrok neuspeha u lečenju. Treba shvatiti veliku važnost pridržavanja pravila izbora namirnica, načina kuvanja i količina sastojaka. Na kraju, sve se svodi na ravnotežu energija organizma. Ako vam se nešto od namirnica sviđa ne znači da možete da jedete koliko vam je volja. Ako je neka namirnica posebno naglašena kao dobra, i ona ima svoju optimalnu količinu. Često ljudi, zbog nedovoljne vere u makrobiotiku pribegavaju još nekim prehrambenim sistemima (vegetarijanstvu, proizvodima od meda, čajnim mešavinama itd.) pa za posledicu dobijaju haotičnu i pogrešnu ishranu.

Nedostatak volje

Ima slučajeva da kada iz dobre namere neko pokuša da pomogne bolesniku da se izleči, on odbija savete, na lep ili ružan način jer mu nedostaje volja za životom. To su najčešće osobe koje nemaju dece, pa samim tim ni dalju svrhu života, oni koji su izgubili voljenog bračnog druga ili dete ili im je jednostavno slaba konstitucija tela i duha.

E na ovakvu situaciju sam mnogo puta naišao. Ovih ljudi mi je posebno žao. Znam mnogo ljudi koji su umrli u velikim mukama od raka i u potpunom haosu u kući. Situacija u 99% slučajeva se razvija odprilike ovako: Naravno, prvo idu dugogodišnje greške u načinu ishrane i života. Zatim se oboleli žali na neke blaže simptome jer je rak specifičan i u početku nema vidljivijih znakova ozbiljnosti situacije niti bolova (osim za iskusnog makrobiotičkog savetnika). Onda se odlazi kod lekara koji sumnja na neku upalu, išijas, migrene ili stresove. Tada bi, eventualno, mogao da se ustanovi rak, ali samo rentgenskim snimanjem ili magnetnom rezonancom. Ali simptomi ne izgledaju opasno, a redovi za takva snimanja su ogromni. Kada se situacija pogorša, onda lekar posumnja “na ono najgore”, nekako se stigne na red za snimanje, a pacijent i njegova familija budu prekoreni što se nisu na vreme javili. Nakon pozitivne dijagnoze nastaje panika: šta sada, ima li šanse za izlečenje, gde naći novac, kod kojeg onkologa ići, šta sa bolesnikom ako bude ležao u kući, ko će da ga presvlači i pere, da li su bolje klinike u drugom gradu, šta kad izgubimo njegovu platu ili penziju, vredi li ići u neki manastir ili kod vračare, da li imaju neke biljke koje mogu da pomognu……? Sledećih nekoliko dana počinju posete prijatelja i komšija koji su preplašeni na kakvu će situaciju naići i šta reći bolesnikovoj rodbini, a znaju da bi bio red da se ode u posetu. Već u predsoblju se šapće i pita kako mu je i zna li bolesnik uopšte od čega boluje pošto se često laže o njegovom stanju i ubeđuje se da to nije ništa i da će sve biti u redu. Neki posetioci koji su takvu situaciju već imali u svojoj kući drže se jače i pokušavaju da ukućanima daju kakvu-takvu nadu ili snagu da izdrže. Kako razgovor odmiče, sve više se opuštaju i počinju raznorazni saveti o najboljim čajevima koje pravi neki stari čovek, o vračarama koje su svakom pomogle, o operisanima i zračenima koji su i dan danas živi i mnogo im je dobro, itd. Kada se stanje bolesnika toliko pogorša da je smrt veoma izvesna, više niko ne dolazi u posetu i razmišlja se o sahrani. U podsvesti članovi porodice već rezmišljaju kao bi bilo dobro da se okonča ta agonija i da bi svima bilo lakše da se zajedničko mučenje okonča. Na redu je sahrana i na tajnoj večeri uobičajeni komentari: ” Šta ti je život? Danas jesi, sutra nisi!” ” Da nije radio na crveno slovo ne bi bilo tako” i sijaset gluposti.
Uglavnom, da se vratim na ovaj naslov (nedostatak podrške). Kada sam bolesnik ili neko drugi predloži da se pokuša sa makrobiotikom, članovi porodice ili bračni drug odbija da nauči da kuva za bolesnika ili hoće, ali sedi pored njega i jede šnicle i slatkiše. Ima i ucena kada se kaže: “Ako hoćeš tako, na mene ne računaj!”

Gubitak prirodne sposobnosti izlečenja

Ljudski organizam ima ogromne sposobnosti za obnavljanje ćelija i tkiva, ali ne trpi radikalne rezove i gubitak delova tela. Čak i tako može da funkcioniše još neko vreme, ali to se može nazvati invalidom. Nikada više ne može biti ono što bi trebalo da bude. I tada makrobiotika može pomoći da se još neko vreme proživi bez patnji i bez bolova i da se umre dostojanstveno.