Putovanje rekom života – odlomak iz knjige “Kosmiči poredak”, Žorž Osava

Mali tekst koji govori SVE. Ovo objašnjenje života genijalnog Osave je namenjeno onim umnijim osobama i željnim znanja. Pisano je jednostavno, ali nije lako razumeti. Razmislite duboko, potrudite se da razumete i imaćete odgovor na pitanje koje samo mali broj ljudi na Zemlji zna.

      “Reka Života – kako zovemo “naš svet” ili “naš život” – nije jednostavno bilo koja reka koja bi se mogla naći u geografskom atlasu. Ona je toliko velika da je teško razaznati njene obale. Stene koje se, poput tankih ostrva, uzdižu iznad njene površine nazivamo ljudskim “životima”. U ovoj Reci mogu se naći svi shvatljivi oblici živih bića. Ona je toliko velika da nam se, gledajući sa jednog malog stenovitog ostrva, čini da se jedva kreće, dok ona zapravo teče izvanrednom brzinom. Sve u ovoj Reci je, kao i ona sama, u stalnom pokretu. Gotovo se niko nikada nije usudio da se suprotstavi ovoj moćnoj struji i pobedi Reku Života. Naučnici samo proučavaju beznačajan detalj neke stene ili biljke nađene na nekom od njenih ostrva. Izgleda da je za njih isuviše teško da pokušaju da shvate i prouče samu Reku.

      Pozivam vas da mi se pridružite u putovanju Rekom Života i da zajedno dođemo do njenog izvora.

      Na početku našeg polaska moramo se zapitati: Odakle dolazi naš fizički život ? Naravno, znamo da nam je predat od naših roditelja i predaka. Ali, šta je poreklo života naših roditelja i kako su se ti životi održali? Odgovor nije toliko težak pošto znamo brojne faktore koji su u to uključeni. Ali, najvažniji od svih faktora je hrana. Hrana je osnova naših života. Živi smo zahvaljujući hrani. Bez nje ne bismo mogli da živimo, mislimo ili se razmnožavamo. Jedini način da se otkrije duboko značenje hrane u našim životima i njena veličanstvena i čudesna snaga jeste post. Preporučujem post onima koji ga još nisu iskusili.

      Zahvaljujući hrani čovek se tokom hiljada godina rađao, podizao svoje potomstvo, živeo, bio aktivan, mislio, stvarao, unapređivao svoje ideje i spoznao Boga. Ako razmišljamo na ovaj način možemo uvideti da je hrana poreklo života. Mi smo transformisane namirnice. Postoji biljna i životinjska hrana, zatim voda, a tu je i hrana koju nam obezbeđuju vazduh i sunčeva svetlost.

      Od ovih izvora hrane, osnovna hrana je biljna, pošto sve životinje, uključujući i čoveka. žive hraneći se, bilo direktno ili indirektno, žitaricama i povrćem. Žitarice i povrće ne mogu da se kreću, ali pokreću ona bića, odnosno čoveka i životinje, koja imaju ovu sposobnost. Dakle, ono što se proističe iz onoga što se ne kreće. Njutn je možda zaplovio ovom Rekom Života kada je dokazao da će se sva tela pokrenuta nekom silom beskonačno kretati u smeru delovanja te sile, pod uslovom da nema delovanja nekog suprotnog kretanja ili prepreka. Po mom mišljenju, ta početna sila (kao i prepreka) jeste izvor Reke Života. Ukratko, poreklo životinjskog (i ljudskog) sveta je biljni svet, koji je naša prva potporna osnova.

      Šta je, onda, poreklo biljnog sveta? To je Zemlja, naša druga potporna osnova. Zemlja je sačinjena od tla i vode, a tlo sadrži najraznovrsnije minerale. Zemlja se neprestano okreće, i ni za trenutak se ne zaustavlja. Ono što se ne kreće (biljni svet) rađa se iz onog što se kreće (Zemlja). Ipak, samo postojanje biljnog sveta, tla i vode nije dovoljno za postojanje životinjskog sveta, kao što ni biljni svet ne postoji samo zahvaljujući Zemlji.

      Ni Zemlja ne može da postoji sama od sebe: neophodno za njeno postojanje, kao i za biljni i životinjski svet, jeste Nebo, koje atmosferom obavija Zemlju.”

      Osavina napomena u izdanju “Kosmičkog Poretka” iz 1958 god. glasi: “Ono što sam nazvao Nebom odnosi se na praatomske elemente, koji u savremenoj terminologiji označavaju elementarne čestice, a potiču iz energetskog talasa. Znate da se ovaj talas rađa iz dva suprotna pola (centrifugalne i centripetalne sile). Svet ova dva suprotstavljena pola daje život energiji, elementarnim česticama, elementima, biljnom, životinjskom i ljudskom svetu. Zbog toga je potpuno prirodno za život i prirodu da imaju dijalektičku strukturu. Ipak, svet ova dva pola samo je deo apsolutnog, beskonačnog i večnog univerzuma.”

      “Nebo se ne kreće i ono je naša treća potporna osnova. Ipak, čovek i životinje ne mogu da žive samo pomoću onoga što smo do sada naveli. Treba nam nešto više – sunčeva svetlost (toplota, ili izvor vatre). Bez svetlosti ne bi mogli da postoje ni Nebo, ni Zemlja, ni svet biljaka, životinja i ljudi. I zaista, Nebo se rađa iz ove svetlosti, svetlosti koja se kreće neverovatnom brzinom. Nebo, koje se ne kreće, rađa se iz onoga što se kreće – Sunca, naše četvrte potporne osnove. Do sada smo otkrili četiri elementa koji održavaju biljni i životinjski svet: Zemlju, Vodu, Vetar (Nebo) i Vatru. Za sva četiri elementa znali su još stari grčki i indijski filosofi.

      Da li smo sada stigli do Izvora života? Ne, nešto još uvek nedostaje. Čak i da predpostavimo da naša tela mogu da žive od ova četiri elementa, ako u sebi nemaju Duh ne bi bila ništa više do živi leševi. Ali, šta je poreklo Duha? Šta je ono što ga hrani i razvija? Telo u kome ne obitava Duh ne može biti živo. Telo ima dužinu (centimetri), težinu (grami) i trajanje (sekunde). Ono je vidljivo, održava određenu temperaturu i kreće se. Ali, Duh ne ispoljava ni jednu od ovih datih osobina. Da li bi onda Duh mogao da bude izvor četiri elementa? Ovo je pitanje koje ćemo istraživati. U svakom slučaju, znamo da Duh ne poznaje kategorije dužine, težine ni vremana.

      Naučnici smatraju da nije vredno njihove pažnje išta što se ne može opaziti čulima. Tako je gubljenje vremena njih pitati za prirodu Duha. Čak kada bismo se posavetovali sa onim učiteljima – čiji je posao da proučavaju pitanje Duha, opet se ne bismo mogli osloniti na njihov odgovor, pošto je većina njih podlegla uticajima materijalističkog razmišljanja ljudi i naučnika koje zanimaju samo kategorije dužine, težine i vremena. Još manje bismo mogli potražiti odgovor na ovo pitanje među političarima i pedagozima.

      Pokušajmo da razjasnimo značenje Duha. Duh ne možemo spoznati putem naših pet čula. Činjenica je da telo godinama slabi, ali Duh nikada ne stari. Čak možete imati utisak da on bez obzira na godine, poseduje naivnost i nevinost deteta. Ono što se povećava ili smanjuje, a vezano je za telo, pod uticajima je zakona fizike i ne dotiče Duh. Pošto nema oblik, Duh niti stari niti pati od razvoja ili degradacije. S druge strane, naše telo, razmišljanja, iskustva i slično, jesu ograničenog, prolaznog karaktera. Koliko je veličanstven i divan naš Duh? Gde ga možemo pronaći?

      Neki su smatrali da se Duh nalazi u srcu, glavi ili centru našeg tela. Ovo su vrlo čudne ideje. Mrtvo telo će još uvek imati srce, stomak i glavu, ali se Duh neće moći naći ni na jednom od ovih mesta. Možda Duh ulazi u telo, a zatim ga ponovo napušta? Ali ovo niko nikada nije video. Pored toga, Duh nema oblik. Za nas je problem što je on nevidljiv. Iako možda izgleda da Duh ne obitava u telu, ljudi su, ipak, kroz celu istoriju verovali u njegovo postojanje. Obuhvatiti ovaj Duh je zaista zadatak ogromnih razmera. Kad bismo ga samo nekako mogli pojmiti!

      Kao prvo, o Duhu razmišljamo kao da je suprotstavljen materiji, verujući da je materija nešto što možemo da razumemo. Ipak, uistinu govoreći, nije tako. Kažu da je supstanca sačinjena od nekoliko stotina elemenata, koji su svi sazdani od elektrona i protona. Međutim, niko ne zna od čega su sačinjeni elektroni i protoni. Sve ovo je razlog da prihvatimo činjenicu da uopšte ne rezumemo i ne znamo ništa o Duhu. Da li onda nemamo nikakav ključ kojim bismo mogli da otključamo njegove tajne?

      Dostupan nam je jedan ključ: sposobnost mišljenja. Duh se ispoljava kroz razmišljanje. Ono je odlika čoveka. Možda ne možeo da znamo poreklo elektrona, ali znamo da misli postoje. Dok spavamo ne znamo gde se nalazimo, ni šta radimo. Ne znamo ni da li postoji ego ili ne. Ipak, i dok spavamo svet misli i sposobnost razmišljanja postoji, jer možemo da sanjamo, a po mom mišljenju razmišljanje je isto što i sanjanje. Međutim, može se reći da su snovi iracionalni i povremeno apsurdni. Zato često kažemo da je nepovezana izjava poput sna. Ali, potpuno je očigledno da nepovezane, iracionalne i apsurdne misli postoje i u razmišljanju. Kao što znate, jedan dobro poznati filosof je rekao: “Život je samo san, ili je obrnuto, možda je san – život?”

      Ovde se Osava oslanja na priču “Leptirov san” poznatog kineskog filosofa iz IV v.p.n.e. i jednog od osnivača taoizma, Čuang Cea:  “Jednom je Čuang Ce sanjao da je leptir. Leteo je lako i, poigravajući se, lutao od mesta do mesta, dokono, bezbrižno i nije znao da je Čuang Ce. Odjednom se probudio i bilo mu je jasno da je Čuang Ce. Ali, još uvek nije bio siguran da li je Čuang Ce sanjao da je leptir, ili je to bio leptir koji sanja da je Čuang Ce?

     ” Voleo bih da istaknem razliku između iracionalnih i stvarnih snova. U stvarnim snovima opažamo događaje koji se u tom trenutku odigravaju na nekom udaljenom mestu, ili predviđamo neki događaj koji leži u budućnosti. Na primer, mnogi su tokom putovanja iskusili da se iznenada zaustave i uzviknu: “Ovo mesto sam već negde video!” Zapravo, oni se sećaju da su ga videli u snovima.

      Predosećanje se, takođe, može svrstati u stvarne snove. Ovo je san koji se nije sanjao očima, već srcem Duha. Zbog toga je za mene sanjanje isto što i razmišljanje. Neke poslovice to izražavaju ovako: “Svetac ne sanja” ili “Ako je svetac sanjao, njegov san je uvek stvaran.” Što se mene tiče, nisam ni svetac ni mudrac i ponekad imam apsurdne snove. Posebno otkad sam počeo da primenjujem temeljan makrobiotički put života primetio sam da ređe sanjam apsurdne, a češće stvarne snove. Svaki put kada držim predavanje pitam svoje slušaoce da li mogu da se sete nekog stvarnog sna. Otkrio sam da su svi imali takve snove, iako retko. Smatram da su predskazanja proroka slična stvarnim snovima.

      Sanjanje i razmišljanje su čudni fenomeni. Otkako sam bio dete uvek sam imao snove vezane za budućnost. Moj prvi san u životu bio je da postanem pisac. Vremenom sam otkrio da nemam sposobnost da napišem roman, ali sam onda, u najmanju ruku, mogao da postanem prevodilac. Kada mi je umrla majka, shvatio sam da je moj veliki san da se borim protiv bolesti. Kasnije me je izuzetno privukla francuska književnost. Maštao sam da jednog dana odem u Francusku. Da bih ostvario taj san želeo sam da naučim francuski. Tada sam, međutim, bio toliko siromašan da nisam mogao da platim časove. Ipak, moji snovi su se, svi do jednog, ostvarili. Francuski sam naučio u crkvi, te nisam morao da plaćam časove. Dobio sam nagradno putovanje od Ministarstva poljoprivrede i trgovine i konačno, po prvi put, kročio na francusko tle. Kasnije sam mnogo puta posećivao Francusku i kao mornar i kao trgovac. I konačno, živeo sam u Francuskoj deset godina promovišući razumevanje japanske kulture i Principa Jedinstva. Moji snovi su se, svi do jednog, ostvarili. Zbog toga se često zapitam da li je život san, ili je, pak, obratno, san – život.

      Prva misterija u pogledu stvarnog sna je da zapravo on nema nikakvih ograničenja. Osoba može da sanja bilo šta. Jednom sam gledao engleski film “Ljubav zauvek” u kome su dvoje siromašnih ljubavnika, čovek koji je danonoćno bio mučen u zatvoru i žena koja je bila zarobljena u vojvodinom zamku, ostajali svakog dana, iako fizički razdvojeni, sjedinjeni u svojim snovima, održavajući tako svoju ljubav živom do same smrti. Ovaj film me je duboko dirnuo i shvatio sam da se i u Engleskoj, takođe, donekle shvata misterija snova.

      Druga misterija koja odlikuje snove je činjenica da u stvarnom snu ne postoje patnja ili fizička bolest, budući da smo u snovima u carstvu Neograničenog i Apsolutnog. Isto se može reći za carstvo Duha. Pomenute vrste patnji pripadaju jadino fizičkom svetu. Zbog toga verujem da je stvaran san manifestacija Duha.

      Sada shvatamo da je posebna osobina sveta snova nepoznavanje ograničenja; drugim rečima, on je večan i predstavlja svet koji prevazilazi i Vreme i Prostor. U carstvu snova nikad se ne stari, a hiljade kilometara se prelazi sa potpunom lakoćom. Takođe, san obuhvata i prošlost i sadašnjost. U svetu snova, osoba je potpuno slobodna. Nije li to sloboda dostojna Boga?

      Ono što sam do sada uradio i napisao pokazuje ISTOVETNOST SNOVA I DUHA. Već sam spomenuo film “Ljubav zauvek” i priču “Leptirov san”, ali među “primitivnim” narodima kakvi su Hotentoti, Eskimi i ostrvljani sa Fiđija mogu se naći brojni primeri mitova koji pokazuju koliko je san stvaran i kako nam on otvara vrata slobodnog i večnog sveta. Imao sam sreće da, s vremena na vreme, uživam u neverovatnom iskustvu čudesnosti pravog sna.

      U svojoj knjizi “Primitivni mentalitet”, Levi-Bril, predsednik Francuskog udruženja filosofa, govori o tome kako običaji određenih primitivnih naroda održavaju njihovo ubeđenje u istovetnost sna i stvarnog sveta.

      Sada je naš zadatak da istražimo, s jedne strane odnos između beskrajnog, slobodnog i večnog sveta, i, s druge strane, našeg ograničenog, nižeg i prolaznog sveta koji se sastoji od Svetlosti, Neba, Zemlje, i biljnog i životinjskog carstva.”

      Ko bude sada razumeo ovaj tekst, dobija objašnjenje celokupnog Postanka, potvrdu Pravde Univerzuma i način ispunjenja svih, iole realnih želja i htenja u životu. Takođe, shvatiće da ništa nije materijalno i da je na nivou duhovnog sve moguće. Ko je nezadovoljan svojim životom, može da ispuni svoje snove, pod uslovom da ume i zaslužuje to što traži. Sasvim solidno objašnjenje načina se nalazi na dokumentarnom snimku na “YouTube” pod nazivom “Secret” – (Tajna).