Razumi ako možeš

Poodavno, pre 17 godina, pozvao me je prijatelj da idem sa njim na slavu kod njegovog strica koji je živeo u selu koje je bilo prelepo. Daleko od svih većih mesta i, po strminama i planinskim rekama, najviše je podsećalo na Alpe. Gostooprimljivi ljudi su nas lepo dočekali. Od familije, koja po pravilu dolazi među prvima, bio je jedan mlad bračni par sa sinom starim oko 5 godina. Oni su imali nepunih 30 godina. Taj čovek je došao sa majkom.

    Kada me je predstavljao rodbini, koj prijatelj je naglasio da se ja bavim “zdravljem”. Nas dvojica smo bili u susednoj prostoriji, ali su me vrlo brzo pozvali da se upoznamo sa tim bračnim parom i da nešto porazgovaramo. Odmah sam primetio da svi troje imaju veoma taman ten i da su im podočnjaci skoro crni i hrapavi. Naravno, bili su u pitanju bubrezi. Svo troje su delovali slabo, jadno i bez ikakve živosti u sebi. Na samom početku razgovora su mi rekli da redovno idu na dijalizu bubrega (prečišćavanje krvi pomoću uređaja) pošto su  bubrezi počeli da otkazuju funkciju. Otac je išao svaki drugi dan na dijalizu pošto su mu bubrezi potpuno otkazali i, kako su rekli on i njegova majka, nije mokrio ni jednu kap već sedam godina. Njegova žena je imala nešto mokraće, ali je išla na dijalizu svaki treći dan, a sin svaki četvrti. Sve u svemu, katastrofa. Još su živeli u selu pa su morali daleko da putuju do prve bolnice.

    Iako sam znao da takav razgovor na brzinu i u takvim uslovima ne može doneti neke velike rezultate, nisam mogao da izdržim, a da im ne kažem ništa. Njegova majka je pažljivo slušala sigurno zbog majčinskog instinkta i zbog činjenice da su joj svi najdraži teško bolesni. Sin i snaja su me posmatrali kao nekog ko je čitao neke dnevne novine, pa je prenosio neke članke da bi na slavi bio interesantan ostalim gostima. Rekao sam im da bi trebalo da upotrebljavaju obloge od đumbira i krompra i osnovne recepte od žitarica. Sve u svemu, delovalo mi je kao čisto glupiranje i gubitak vremena, sav taj naš razgovor. Njen sin je, kao i svi teško bolesni i bez ikakvog znanja o zdravlju, postavljao pitanja u smislu: ” Kako to da mleko nije najbolja namirnica….što med ne valja….šta mislim o nekom čiči koji je travar i izlečio je do sada ko zna koliko ljudi..itd..”

    Prošlo je od tada oko mesec dana. Nešto sam radio u kući pa se moja žena javila na telefon. Rekla je da zove neka baba i da trži mene i da kaže da se znamo sa neke slave. Bila je to majka onog bolesnog čoveka sa slave. Bio je to tako emotivan razgovor koji nije mogao da ostavi ravnodušnim nikoga normalnog. Žena je jedva govorila od plača i od sreće: ” Sine, jedva sam nagovorila ovog mog da bar stavi one obloge što si nam objašnjavao i stavio je juče i počeo je da mokri prvi put posle sedam godina! Ja ne znam kud bih od sreće! Molim te, reci mi šta dalje da radim i kako, jer on neće ništa da prihvati. Ja muža nemam i njih troje su mi sve u životu! Nisam bogata i imam dve krave i nešto malo zemlje. Sve ću da prodam i da ti platim koliko treba, samo neka njima bude dobro!” Razumeo sam je u potpunosti, ali mi je bilo toliko žao jer sam znao da njena nastojanja i žrtvovanje nemaju nikakvog efekta. Njen sin, a i snaja su toliko bili ubijeni u pojam da nisu imali ni atoma snage za borbu. Nije im dalo vere ni to što je poboljšanje bilo trenutno i frapantno! Mnoga pitanja su mi odjednom dospela u glavu: “Zašto mu se ne živi…kako mu nije stalo da se dete izleči….gde mu je logika…kako mu nije žao majke…šta uopšte razmišlja..?”

    Malo kasnije sam čuo preko mog prijatelja da nisu ništa uradili po pitanju izlečenja, nego su se prepustili dijalizama. Ništa više nisam čuo o njima i ne znam šta se sve izdešavalo, a nije moglo ništa dobro da bude na takav način. Tada sam počeo da shvatam kolika je mala uloga savetnika i same prirode, ako nema razuma i volje!!!