Kao po nekom pravilu, nakon prvog šoka, kada čovek sazna od kakve opasne bolesti je oboleo po mozgu počinju da se vrzmaju razne misli. Svode se uglavnom na sećanja na detinjstvo i mladost, na nekadašnje planove za budućnost i karijeru, uspehe i promašaje i analiziranje svega toga. Među prvim pitanjima je: “U čemu sam pogrešio i šta je razlog da se baš ja razbolim? Šta je do sada trebalo da radim, a šta ne? Možda ja i nisam kriv nego spoljni faktori. A šta ako je moja greška? Kako dalje?”
Kreću i dileme na koji način se lečiti i kome poveriti život naizmenično verujući i ne verujući u neke ljude i neke metode.
…”Znao sam da te večeri ne mogu da ostanem sam, da bih tada poludeo. Osećao sam potrebu da se sklonim iz Filadelfije, iz gužve i vreve tog grada. Bilo mi je potrebno neko spokojno mesto, gde ću moći da razmišljam, da se pripremim za ono što mi je predstojalo. Osim toga, želeo sam da vidim svoje roditelje u Long Bič Ajlendu, u Nju Džerziju. Jer u ponedeljak me primaju u bolnicu i ko zna kad ću ih ponovo videti. Uzeo sam rent-a-kar i krenuo na vožnju. Sedeći za volanom, razmišljao sam o hirurškom zahvatu kojem ću se podvrgnuti i pokušavao da dođem do zaključka šta je za mene gore: da znam šta me čeka ili da ne znam; više bih voleo da ne znam.
Sada je bol u leđima već bio oštar i brzo se pogoršavao. Imao sam osećaj kao da mi u kičmeni stub zarivaju zarđali ekser. Iz jedne tačke u sredini leđa bol je zračio desno i levo preko grudnog koša sve do grudne kosti. Takođe se peo uz kičmu i spuštao niz kičmene pršljenove, pa kako god sam stajao ili sedeo, nisam nalazio olakšanja. Kao da se uvukao u svaku ćeliju mog tela, a kad bi dostogao vrhunac, udarao me je kao maljem po mozgu.
Bio sam već počeo da gutam po čitavu šaku aspirina i drugih sredstava protiv bolova. Ali ti su mi analgetici pružali samo kratkotrajno olakšanje, a onda sam dugo morao sam da se nosim sa bolom, sve dok ne bi došlo vreme za novu dozu sredstava za smirenje. Najveći broj budnih časova provodio sam čekajući to vreme….”
Vozeći auto-putem kroz Nju Džerzi, dr. Satilaro je počeo da razmišlja o karijeri i skorom postavljenju na mesto direktora bolnice u kojoj je radio, a onda su se misli prebacile na početek svega toga tj. na rodno mesto, italijanski geto u Pert Amboju, Nju Džerzi, prljavi industrijski grad. Sa njegove dve godine roditelji su kupili kuću U Hajlend Parku, gradiću udaljenom pola sata vožnje železnicom od Nju Jorka.
“…Roditelji su mi italijanskog porekla, mada su kod kuće retko kad govorili italijanski. Nisu se ni prepirali u mom prisustvu, poštujući stari običaj da je u porodici, ako si ljut, najbolje da ćutiš – i danima, ako treba. Sve u svemu, dobro su se slagali i živeli srećno….”
Radeći u Novinskoj agenciji Nju Bransvika, Tonijev otac je izdržavao porodicu, dok majka nije bila zaposlena. Za tadašnje vreme bio je dobro plaćen i njih troje nisu ni u čemu oskudevali. Napredovao je do položaja šefa. Kao blag čovek uticao je na održavanje ravnoteže i pomirljivosti. Voleo je da čita novine ili knjige, a subotom je sa prijateljima odlazio na ribarenje. Nedelja je bila rezervisana za posetu crkvi, a često je išao i tokom nedelje. Voleo je da kolima odvede porodicu na izlet.
“…Dok sam bio dečak, sa ocem me nije povezivala naročita bliskost. Mene, naime, ribolov nije privlačio, a moj odnos prema crkvi svodio se isključivo na strah, koji mi je bio dovoljan podsticaj da svake nedelje, iz godine u godinu, odlazim na misu; nije me uopšte interesovalo šta je to – crkva, ni šta to moj otac u njoj nalazi. Tek kad sam bio već stariji i zreliji, poželeo sam da se više približim ocu, čiju sam ličnost istinski upoznao tek kada je već bio u penziji.
Moj odnos prema majci bio je potpuno drugačiji. Uveren sam, da bi moja majka da su prilike bile drukčije ili da je rođena kao muškarac, sigurno postala neka politička ili poslovna ličnost. Ona je bila pokretačka snaga u našoj porodici i imala je više energije i odlučnosti nego ijedna osoba koju sam ikada sreo. Do moje desete godine majka je bila izrazito debeljuškasta. S obzirom na svoju visinu od 1,50 metara, izgledala je još gojaznija nego što je stvarno bila. A onda je jednog dana, pred moj jedanaesti rođendan – na sebi svojstven način – saopštila svoju odluku : ” Od danas držim dijetu, rešila sam da skinem suvišne kilograme.” Rekla je to umerenim ali samouverenim tonom. Moja majka nikad nije davala krupne izjave, ali kada bi nešto rekla, onda je to – u to možete da budete sigurni – stvarno i mislila.
U to vreme, 1941. godine, nije još bilo dijeta za vitku liniju, kakve postoje danas. Majka je zato sama smislila šta da uradi. Najpre je prosto prestala da jede, a onda je počela da uzima sasvim male obroke, uglavnom povrća. Ja sam je zadirkivao, govoreći da neće baš dugo tako izdržati: “Kroz nedelju dana proždira ćeš ti sve što ti dođe pod ruku.” Ali ona je bila uporna. Nekoliko meseci kasnije moja majka je bila druga žena – žena koja je nosila suknje broj 36.
Sve čemu bi moja majka posvetila pažnju bilo bi urađeno na sistematičan i odlučan način – a više od svega postignuća i budućnost njenog jedinog sina. Želela je da ja budem uspešan, a verovala je da školovanje moja jedina šansa da nešto postanem. Kad god bih u školi dobio neku ocenu nižu od odlične, u njenoj glavi zazvonilo bi alarmno zvonce. Stalno me je terala da svojski učim i da čitam…”
Njegova majka je odlučila da njen sin mora jednoga dana biti lekar. Nakon dužeg vremena prepiranja, pa i žestokih svađa, Satilaro je i sam prihvatio tu ideju i krenuo putem visokih ambicija.
“…I dok su moji drugovi smatrali merilom svoje vrednosti to koliko imaju prijatelja i da li su uspešni u sportu, za mene je bilo presudno koje su mi ocene i kakva priznanja stičem u školi. Uvek sam se merio sa učenicima koji su bili najbolji u razredu; morao sam da budem bar tako dobar, ako ne i bolji. Obično sam to i bio….
No, bilo kako bilo, ja sam u koledžu zaista upisao biologiju. Završio sam studije na Ratgers univerzitetu sa odličnim uspehom, tako da sam primljen na Medicinski fakultet Haneman u Filadelfiji. Četiri godine kasnije stekao sam diplomu doktora medicine. Specijalizovao sam zatim anesteziologiju u bolnici Hartford, gde sam proveo dve godine. Potom sam dve godine služio u američkom vazduhoplovstvu i, skunuvši uniformu 1962, zaposlio sam se u Pensilvanijskoj bolnici u Filadelfiji. Dve godine kasnije prešao sam u metodističku bolnicu…
…U leto 1977. pružila mi se prilika da na Harvardskom univerzitetu upišem kurs upravljanja bolnicom, a po njegovom završetku vratio sam se na svoje radno mesto u nadi da će mi biti ponuđen administratorski položaj. Baš u to vreme Upravni odbor moje ustanove bio je odlučio da promeni direktora i ponudio mi je da ja preuzmem taj položaj. Prihvatio sam ponudu… Kakva ironija sudbine, pomislio sam; bio sam već blizu vrha, verovao sam da Metodističku bolnicu i čitavu svoju karijeru čvrsto držim u svojim rukama…”
Oko 8h. uveče stigao je u letnju kuću u Long Bič Ajlendu. Odmah je uzeo tabletu za ublaživanje bolova, nasuo veliku čašu viskija i izašao na terasu.
“..Noć je bila vedra i beskonačna. Sa mesta gde sam sedeo video sam sjaj mesečine na talasima okeana. A pomrčina smrti lebdela je nada mnom kao otrovni oblak. Sve je to došlo tako naglo da još nisam mogao da se dozovem sebi. Kao da sam, probudivši se prošlog četvrtka, greškom ušao u nečiji tuđi život. Još me nije napuštao osećaj da ja sve to samo sanjam, da to nije stvarnost. Uzeh još jedan gutljaj viskija nadajući se da će me to uspavati.
Računao sam kolike su mi šanse da preživim. Bile su mizerne. I rak testisa i rak prostate sa metastazama u kostima su fatalne bolesti. Prvi je virulentniji, od njega se najčešće umire u roku od šest meseci do godinu dana. Rak prostate sa metastazama u kostima najčešće takođe ima koban ishod, naročito kod muškaraca mojih godina. Moja jedina nada bila je što je scintigrafija kostiju reagovala na neki benigni proces u koštanom tkivu. Ali čak i kad bi tako bilo, tu su bile analize krvi, koje su takođe govorile o prisustvu raka. Preostajalo mi je jedino da se nadam da je rak kod mene lokalizovan u prostati, u kom slučaju bi mogao uspešno da se leči hirurškim odstranjenjem te žlezde.
Plašio sam se da bi rak mogao da se proširi na mozak i da izazove moždani udar. Pomišljao sam na mog oca i tolike druge žrtve moždanog udara koje sam poznavao. Uzeo sam još jedan gutljaj viskija. Bože, samo to ne…
…I opet me je skolio bol u leđima. Ponovo sam osećao vrh onog eksera, koji mi se sve dublje zarivao u kičmu. Pomislio sam da bi trebalo da uzmem koju pilulu za spavanje, ali sam prethodno popio previše viskija. Nadao sam se da ću od viskija uskoro zaspati.
Proveo sam zatim još jedan sat razmišljajući o tome šta treba da radim sutradan. Poseti ću, naravno, svoje roditelje, koji su stanovali na udaljenosti od desetak kilometara. Odlučio sam da im ne kažem da i ja bolujem od raka. Majka ne bi podnela saznanje da i ja umirem u isto vreme kad i otac. Reći ću zato majci da imam naki kongres u Čikagu, zbog kojeg ću biti odsutan nekoliko sedmica, pa da me ne traži u bolnici, a da ću ja nju pozvati čim se vratim. Uputi ću u tu igru i članove mog osoblja, oni će me razumeti.
Nadao sam se da ćo izdržati bar dok se moja majka ne oporavi od očeve smrti. Onda ću joj reći istinu o svom stanju. A bila je tu i bolnica, o kojoj sam morao da se brinem. Već sam bio potražio predsednika Upravnog odbora, Roberta Benta, i dogovorio se s njim da se vidimo sutradan. Bob je imao kuću U Long Bič Ajlendu, nedaleko od moje. Nameravao sam da mu kažem da sam teško bolestan, da ga upoznam sa situacijom u bolnici i da mu dam neka uputstva u vezi sa predstojećom inspekcijom…
…Ustao sam u rano subotnje jutro i pošao u šetnju duž plaže…
…Vrativši se kući, pozvao sam telefonom Boba Benta da bismo ugovorili sastanak. Pošao sam u podne do njegove kuće, jedne od najelegantnijih na obali. Kada sam ušao i ugledao Bobovu ženu, Edit, zaprepastio sam se. Bila je upravo pretrpela moždani udar i ostala paralizovana: jedva je govorila. Žena izvanredne inteligencije, Edit je ranije više od svega volela da čita; moždani udar ostavio ju je gotovo slepom, tako da čitanje za nju više nije dolazilo u obzir. Izgledala je toliko krhka kao da je za njene kosti suviše težak čak i teret njene odeće. Koža joj beše posivela, kosa seda, a oči mutne, kao da je dugo bila na vetru.
Bob je bio snažne građe, mora da je u mladosti bio fudbaler. Primetio je moju nelagodnost, pa je predložio da izađemo na terasu i tamo porazgovaramo. Kad smo se našli napolju, ja mu detaljno, a na sasvim bezličan način, objasnih kako sa mnom stoje stvari s obzirom na moju bolest. Prosto sam se čudio kako uspevam da o samom sebi govorim kao da me se to ne dotiče. Bob me je slušao veoma pažljivo. Rekoh mu da ga imam u vidu kao svog zamenika dok se ne oporavim od operacije. Razgovarali smo otprilike jedan sat, a onda me on otprati do mog automobila, stavi mi ruku na rame i poželi dobru sreću. Ja mu zahvalih i odoh.
Plašio sam se susreta koji mi je predstojao. Pokušavao sam da se saberem i uvežbavao to što ću reći svojim roditeljima, i stalno to ponavljao na putu do njihove kuće. Kada uđoh, zatekoh oca kako sedi u uglu sobe za dnevni boravak, držeći glavu među šakama. Od tumora mozga imao je strašne glavobolje, slične migreni. Bio se sav zgrčio kao rašljika. Osim toga, osećao je takve bolove u kostima da mu je bilo teško da leži. Prišao sam mu i zagrlio ga. Onda je i majka ušla u sobu, pa smo započeli neki razgovor utroje, pri čemu sam ja pokušavao da razvedrim oca nekim svojim tobože šaljivim primedbama. On se osmehivao i pretvarao kao da se smeje. Nije želeo da ga iko sažaljeva. Majka je, opet, savlađivala krizu bujicama reči. To je bio način da da oduške krajnjoj nervnoj napetosti.
Razgovarali smo tako još neko vreme, a onda ja pođoh za majkom u kuhinju i upitah je kako je tati. ” Pa, on se zasad još dosta dobro drži”, odgovori majka. Onda joj ja rekoh autoritativno da ću biti odsutan nekoliko sedmica, pošto ću morati da učestvujem na nekim konferencijama. To će biti u Čikagu, i ja ću tamo biti veoma zauzet, tako da joj se neću javljati odande, nego tek kad se vratim kući. Rekao sam joj da ne zove moju bolnicu ukoliko ne bude imala za mene neku neodložnu poruku; neću ja dugo ostati u Čikagu, i čim se vratim, doći ći kod njih.
Onda se nas dvoje ponovo pridružismo ocu, ali meni je situacija bila toliko mučna da sam se uskoro oprostio.
Odvezoh se do kuće, a onda telefonom potražih Crkvu svetog Frensisa, u koju su moji roditelji odlazili na misu. Odazvao se otac Tedijas. Poznavao je moje roditelje i znao je da tata boluje od raka.
“Obraćam Vam se, oče”, rekoh mu, “zbog toga što sam i ja smrtno oboleo od raka, pa treba da odem u bolnicu na operaciju. Moji roditelji za to ne znaju, i ja ne želim da to saznaju. Ali, zamolio bih Vas da im budete na pomoći dok ja ne izađem iz bolnice. Oni mi veoma mnogo znače, i sad je njima potrebna pomoć koju ja ne mogu da im pružim. A meni je ovde neko potreban ko bi me obavestio ako se očevo stanje pogorša. Hoćete li to da učinite za mene?”
” Doktora Satilaro, potresen sam tom tragedijom”, odgovori mi on. ” Naravno da ću se brinuti o Vašim roditeljima i ostati u kontaktu s Vama. Mogu li još štogod za Vas da učinim?”
” Ne, hvala. Veoma sam zahvalan na Vašoj brizi.”
” Mogu ja da svratim k Vama, ako to želite. Rado bih s Vama porazgovarao”, dodade otac Tedijas.
” To će mi zaista biti milo”, poželevši odjednom da imam nekoga kome mogu da se poverim.
I te večeri, kao i prethodne, popih viski i progutah darvon. Srećom, umorio sam se i zaspao, tako da nisam stigao da zapadnem u depresiju. Oko ponoći probudio me je majčin telefonski poziv. Govorila je histerično: ” Tata se guši, neće to preživeti. Dođi smesta ovamo.”
Odjurio sam istog trenutka, uleteo u njihovu sobu i zatekao oca kako se užasno guši. Nekoliko minuta kasnije iskašljao je grudvu sluzi veličine pesnice, koja mu je po svoj prilici bila zatvorila gušu. Pregledao sam ga, a odmah zatim stigao je i njegov lekar, koji ga je takođe poslušao. Pokušavao sam da umirim roditelje, naročito majku, koja se, bojao sam se nalazila na rubu nervnog sloma.
Govorila je neprekidno, i kao da je svaki čas nešto drugo tražila, samo da ne bi mirno sedela. Njena užasna nervoza nagonila ju je da stalno obigrava oko oca i sve ga nešto zapitkuje: nije li mu štogod potrebno, ne bi li hteo da jede, ne bi li mu možda bilo udobnije da mu podigne jastuke i slično.
“Mama, molim te smiri se”, rekoh joj.
“Nisam ja uznemirena; ne brini za mene”, odgovorila je.
Posle nekog vremena stanje se sredilo i u kući mojih roditelja ponovo sve utihnu. Ja se tada pozdravih sa njima i pođoh. Uđoh u automobil i za trenutak spustih glavu na volan. Kako li ću izdržati sva ta iskušenja, pitao sam se. Ovo ne može još dugo da se izdrži. Nekoga od nas to će slomiti.
Kada stigoh kući, uzeh još nekoliko pilula i pođoh na spavanje.
Sutradan me je posetio otac Tedijas….. On je bio čovek pun razumevanja, koji je umeo da sluša drugoga…
… Sutradan ujutru odvezoh se u svoju bolnicu. Tamo sam najpre predsedavao redovnom sastanku bolničkog osoblja, a zatim sastavio belešku kojom sam obaveštavao osoblje da će me, u mom odsustvu, moj pomoćnik Džo Menson zamenjivati na položaju direktora. Pozvao sam onda Džoa u svoj kabinet i zajedno s njim sastavio pregled poslova koji ga očekuju.
” Ja se neću iz bolesničke sobe mešati u Vaše odluke”, rekoh mu, ” jedino što tražim jeste da me obaveštavate o tome šta se događa.”
Džo me je uveravao da ću se uskoro vartiti za svoj pisaći sto. Zatim sam sredio još neke stvari koje je trebalo obaviti u poslednjem trenutku i prijavio se kao pacijent. Popeo sam se u bolesničku sobu, obukao pidžamu i legao u krevet. Obuhvativši pogledom svoju okolinu, osećao sam kako me obuzima očajanje. Evo kud sam stigao, rekoh sebi. Ovo je početak kraja.
