Uskoro je dr Satilaro poslao članak o svom iskustvu spasavanja od raka nekim medicinskim časopisima, ali oni nisu pokazali neko interesovanje niti poverenje, pa mu je materijal vraćen. Kasnije je taj članak objavljen u časopisu Fondacije Istok-Zapad. U isto vreme, počeo je da drži predavanja o ishrani i raku na seminarima i javnim skupovima, ponekad i uporedo sa Mičiom Kušijem. Sve više je razmišljao o tome da se oslobodi donekle zavisnosti od makrobiotičke zajednice. Sa velikom većinom je imao sasvim dobar odnos, ali je bilo puno mladih koji nisu bili njegova generacija niti isti nivo obrazovanja. Bilo je i neprijatnih komentara na račun njega i moderne medicine.
“Osim toga, moj status lekara koji uživa ugled kod ljudi moje generacije bio je potpuno drugačije vrednosti u krugovima dvadesetogodišnjaka angažovanih u alternativnom pokretu za očuvanje zdravlja. Sa gledišta nekih predstavnika makrobiotike bio sam izraziti predstavnik institucije koju treba menjati. Jednog dana prišao mi je neki momak i rekao: “Lekari ne znaju ništa o zdravlju i bolesti, ali zato znaju da zarađuju novac, i to veliki novac.” Drugi put primio sam telefonski poziv neke mlade osobe iz Konektikata, koja mi je poručivala da bi trebalo da održim predavanje o tome kako se medicinska profesija obogaćije pljačkajući pacijente. Neka mi je osoba, opet, poručivala da sam protraćio 50 godina svog života baveći se medicinom, pa da i ne zaslužujem neko veliko žaljenje. Bilo je još nekoliko sličnih incidenata…”
“.. Verujem da nikad ranije javno mnjenje u tom pogledu nije bilo tako podeljeno. Na jednom kraju skale imamo pacijente koji i danas gledaju na lekare kao na osobe koje su se potpuno posvetile službi javnosti, a na drugom kraju su oni koji u nama vide nešto kao elitne kriminalce, gramzive na novac, koji nalaze sadističko zadovoljstvo u naterivanju ljudi da se podvrgavaju mučnim medicinskim ispitivanjima i terapijama. Negde između ove dve krajnosti nalazi se većina pacijenata, onih koji su skeptični prema našim pobudama, a nemaju ni potpuno poverenje u naše metode, ali su nezadovoljni i zbog toga što nemaju drugog izlaza..”
Njemu je naročito teško padalo da shvati da makrobiotika sadrži i veoma važan deo života, a to je filosofija i duhovni pristup životu. Suviše se posvetio samo ishrani. To je, inače, najčešći problem kod osoba koje teže da pređu na zdrav način života i takav nepotpuni pristup može da rezultira znatnim umanjenjem efekata zdrave hrane i, čak, da učini da takva osoba jednoga dana napusti zdrav način života!
“Naravno, imao sam i ja svojih grešaka. Često sam se teško prilagođavao novim situacijama.Kada je zimi bilo hladno u Denijevoj kući, prvo što bih pomislio bilo je da su ti privrženici makrobiotike suviše škrti da bi plaćali grejanje. Često sam pokazivao zlovolju i nestrpljenje. Pošto još nisam poznavao makrobiotički prilaz lečenju, često sam bivao zbunjen i stavljao zamerke još pre nego što sam poznavao sve činjenice, kao što sam postupio i onda kada mi se pojavio kamen u bubregu.
Ponekad je bilo pravo čudo što smo se uopšte međusobno podnosili, ali srećom smo u tome ipak uspevali…”
DISPANZER ZA DIJETETIKU
“U oktobru sam počeo da pravim planove za osnivanje Dispanzera za dijetetiku pri Metodističkoj bolnici. Imao sam sreću da upoznam lekara Ričarda Donza, vrlo prijatnog mladog čoveka koji je prihvatio makrobiotiku, pa je i sam tražio načina da to svoje znanje uključi u svoju medicinsku praksu. Uskoro potom doveo sam doktora Donza u Metodističku bolnicu da bi preuzeo, kao šef Dispanzera, ovu službu, koja je zainteresovanima davala savete u praktičnoj primeni makrobiotičke ishrane. Istovremeno sam privoleo upravu našeg bolničkog restorana da, kao sastavni deo menija, ponudi i makrobiotički obrok našim službenicima. Ubrzo je taj obrok – sastavljen od mrkog pirinča i povrća – postao vrlo popularan kod bolničkog osoblja.
Sledeći korak se sastojao u planiranju naučnog istraživanja o obolelima od raka kojima makrobiotički način ishrane predstavlja glavni metod lečenja. Nekoliko mojih kolega pokazalo je interesovanje za rad na takvom projektu. Nadali smo se da ćemo kao dobrovoljne učesnike u ovom istraživanju moći da pridobijemo i obolele od raka. Naš plan je bio da ove pacijente podelimo u četiri grupe: one kod kojih će jedinu terapiju predstavljati normalni medicinski tretman za specifični oblik raka; drugu grupu bi sačinjavali oni kod kojih je medicinska terapija kombinovana sa dijetetičkim prilazom, kao što je bio slučaj kod mene; treća grupa bi se sastojala od pacijenata koji su se bezuspešno lečili na klasičan način, pa su onda prešli na makrobiotiku; četvrtu grupu sačinjavali bi pacijenti koji bi se lečili samo makrobiotičkom ishranom, ne primajući nikakvu drugu terapiju. Međutim, neki kritičari zamisli o ovom naučnom istraživanju ukazivali su cinički na četvrtu grupu, koja bi se lečila samo makrobiotičkom ishranom, kao na kontrolnu grupu. Oni su, naime, smatrali da dijetetički prilaz raku znači isto što i nikakvo lečenje. Ja se, naravno, nisam slagao s njihovim mišljenjem.
Posle određenog vremena mi ćemo razmotriti dobijene podatke kako bismo procenili rezultate svakog oblika lečenja…
LEVA I DESNA STRANA MOZGA
“Ova dva različita prilaza zdravlju i lečenju ukazuju i na fundamentalnu antitezu između Istoka i Zapada. Duh zapadnjaka nalazi se pod dominacijom racionalne misli, odnosno leve strane mozga, dok duhom ljudi sa Dalekog istoka pretežno upravlja desna hemisfera, što će reći intuicija i globalni odnosno holistički prilaz.
Izučavanje ljudskog mozga pokazalo je da su dve hemisfere cerebralnog korteksa odgovorne za različite mentalne i fizičke funkcije. U levoj hemisferi lokalizovana je racionalna i analitička misao. Ovaj deo našeg mozga obrađuje informacije zaredom. Ova polovina mozga je najvećim delom odgovorna za našu sposobnost da pišemo, čitamo, govorimo i računamo. Leva hemisfera takođe upravlja akcijama desne ruke.
Desna hemisfera je, kako izgleda, najvećim delom odgovorna za intuitivni i globalni način mišljenja. U desnoj hemisferi smeštena je sposobnost za razlikovanje obrazaca i trodimenzionalnih predmeta i za prepoznavanje lica. Desna polovina mozga takođe kontroliše akcije leve ruke i izgleda da je posebno spremna za geometriju…
.. S obzirom na naše racionalno, analitičko viđenje sveta, mi posmatramo pojave potpuno drugačije od onih koji ih vide holistički, intuitivno. Upoređujući zapadnjački i kineski duh, švajcarski psihoanalitičar Karl Gustav Jung je napisao: “Dok zapadnjački duh pažljivo vrši trijažu, odmerava, odabire, klasifikuje i izoluje, dotle kineska slika trenutka obuhvata sve do i najmanje beznačajne pojedinosti zbog toga što svi sastavni delovi sačinjavaju posmatrani trenutak”.
Zato, kako ističe Jung, kineski duh, kojim dominira desna hemisfera, ne razdvaja posmatrača od posmatranog. Posmatrač je deo trenutka, i stoga ne može da se odvoji ni od kakvog zbivanja koje se u tom trenutku događa. Zapadni posmatrač, naprotiv, vidi događaj kao prevashodan, i stoga ne nalazi nikakvu vezu izmeđe sebe i posmatranog događaja koji se dešava u bilo kom trenutku u vremenu. Vidimo, dakle, kako dve hemisfere mozga posmatraju život na dva potpuno različita načina…
GREŠKA – PRETERANO JANGIZIRANJE
.. Tokom novembra i decembra i dalje sam se hranio u makrobiotičkoj zajednici, mada se istovremeno povećavala moja potreba za nezavisnošću. Za Božić sam i ove godine otišao sa majkom na Floridu i neko vreme sam pripremao obroke. To mi je bio jedan od najprijatnijih božićnih odmora, čak sam i kuvanje zavoleo. Ispunjavalo me je samopouzdanjem to što sam jeo ono što sam ja pripremao, pa sam odlučio da potpuno pređem na samostalno kuvanje kada se vratim u Filadelfiju. Učinio sam to početkom januara; tada sam prestao da uzimam svoje obroke u makrobiotičkoj zajednici. Bio sam sada Gospodin Makrobiotičar, tako sam bar samog sebe video. Verovao sam da sad znam sve što mi je potrebno o ishrani i da sam potpuno ovladao umećem održavanja ravnoteže. Zar nisam pohađao kurseve kod Denija i drugih učitelja makrobiotike? Postojala je tu samo jedna nezgoda: obično sam radio do kasno uveče, pa mi nije preostajalo mnogo vremena za kuvanje, te sam odlučio da sve kuvam u ekspres-loncu. Za mrki pirinač to je i inače uobičajeni način pripremanja, a ja sam otkrio da sve ostale namirnice mogu da pripremim u ekspres-loncu za samo 10 minuta. Pomoću dva ekspres-lonca na štednjaku, bio sam u stanju da sebi sklepam hranu za svega jedan sat…
.. U međuvremenu sam se zainteresovao i za istočnjačke metode dijagnostike, o kojima sam želeo više da naučim. Sredinom januara javio sam se Fondaciji Istok-Zapad u Bostonu i dogovorio se s njima da prisustvujem konsultacijama koje tamo održava Mičio Kuši. Jednog jutra otputovao sam avionom u Boston, tako da sam u Kušijev institut u Bruklajnu stigao istovremeno sa Mičiom, pred početak njegovih konsultacija.
Mičio, dvojica njegovih studenata i ja sedeli smo za dugim, uzanim stolom. Japanski paravan od pirinčanog papira odvajao je prostor za konsultacije od ostalog dela sobe, koji je, zajedno sa još jednom sobom, služio kao čekaonica.
Toga dana – a kasnije ću saznati da je tako bilo svih dana kada je održavao konsultacije – primao je one koji su već izgubili svaku nadu. To su bili ljudi koji su pre toga sve isprobali i više nisu znali kome da se obrate za pomoć. Mnogi od njih bolovali su od raka; drugi su imali oboljenja srca ili bubrega, neki su oboleli od multiple skleroze; bilo je i takvih koji su imali teškoća u porodici, psihičke traume, duhovne probleme. Mičio je svakoga primao sa stiskom ruke i toplim osmehom i sve ih je pažljivo slušao dok su mu govorili o svojim nevoljama. Puštao ih je da pričaju i veoma opširno o svemu što su imali da kažu, a za to vreme posmatrao je njihova lica. S vremena na vreme ustajao bi sa stolice da bi pregledao svaku osobu koja je došla na konsultaciju. Onda bi ponovo seo i dao svoje preporuke.
Mada je moje poznavanje dijagnostike u makrobiotici bilo ograničeno, bio sam u stanju da uočim i shvatim mnoge stvari u ovoj oblasti, dok su me druge potpuno zbunjivale. Kuši, međutim, kao da nikada nije bio u nedoumici, i kad bi objasnio problem, sve je izgledalo jednostavno. Radio je to duže od 20 godina, i za to vreme pregledao je na hiljade ljudi; ničemu se nije čudio, a malo koji slučaj smatrao je beznadežnim. Pa ipak, svakom bolesniku se nije moglo pomoći. U takvom slučaju on bi prosto rekao: “Ovo je veoma komplikovano. Tek kroz nekoliko meseci moći će nešto da se kaže.”
Za većinu bolesnika, čak i za one kojima je rečeno da se nalaze u terminalnom stadijumu bolesti, smatrao je da ima nade i pokušavao da na njih prenese svoj optimizam. Mnogi bi od njega otišli rešeni da se leče u skladu sa preporukama makrobiotike.
Ali nisu svi pozitivno reagovali na njegove savete. Neki su se prema makrobiotici odnosili sa odbojnošću, i ti bi otišli, razočarani i dezorijentisani, čekajući samo da se sve to već jednom završi. Mnoge od nas bolest čini izgubljenim…
..Mičio je završio konsultacije posle šest sati. Bili smo svi gladni i umorni; Mičio nije tog dana ništa jeo, izuzev malo prženih badema, koje mu je neko doneo. Ja sam morao da stignem na avion za Filadelfiju i žurio sam. Tre nego što smo se rastali, upitah ga: “Mičio, je li u redu da se hrana priprema u ekspres-loncu?”
“Naravno. Sasvim je u redu kuvati u ekspres-loncu”, odgovori on.
Ja sam, međutim, hteo da ga pitam da li je u redu da se s v e što se kuva, priprema u ekspres-loncu. On moje pitanje nije razumeo.
Stigao je taksi, nas dvojica stisnusmo jedan drugome ruku, i on mi reče:”Biće mi drago da se uskoro opet vidimo.” Odgovorih da ćemo ostati u kontaktu i pođoh. Nisam ni slutio šta mi predstoji.
Tokom februara osećao sam se loše, kao da ću se razboleti. Bio sam neraspoložen i malaksao. Sredinom meseca dobio sam grip. Ali pošto su i svi ostali u bolnici bili gripozni, nisam tome pridavao naročiti značaj.
Bio sam nekoliko dana na bolovanju, a onda sam se vukao na nogama do kraja februara. Moje stanje se nije poboljšavalo. U odnosu sa ljudima postajao sam sve netrpeljiviji, svemu sam stavljao zamerke, a ponekad čak ispoljavao neprijateljska osećanja. Prosto nisam znao šta mi je, izuzev da sam klonuo.
Časopis Ist vest džornal objavio je 1. marta 1980. napis o mom ozdravljenju od raka. U roku od nedelju dana bio sam preplavljen pismima i telefonskim pozivima iz svih krajeva SAD. Kao da je baš svaki u ovoj zemlji koji ili sam boluje od raka ili poznaje nekoga ko boluje – što praktično znači svi građani SAD – pročitao taj napis i želeo da dobije dopunska obaveštenja. Kasnije sam saznao da su ljudi fotokopirali stranice iz časopisa i slali ih rođacima i prijateljima.
Mnoga pisma i telefonski pozivi dolazili su od ljudi koji su očajavali i vapili za bilo kakvom nadom. Isprva sam lično odgovarao na većinu poziva. Nastojao sam takođe da lično odgovorim na pisma. Ali uskoro je to za mene postao zadatak koji je prevazilazio moje snage, ukoliko sam želeo da i dalje obavljam redovne dužnosti u bolnici. A pozivi i pisma su i dalje pristizali…
..Način na koji su oni u tim pismima davali oduške svom bolu nije mogao da ostavi ravnodušnim nikoga ko je ikad osetio šta je bolest. Bile su to potresne ispovesti majke koja je tražila pomoć za svog sina, žene koja koja bi učinila sve na svetu da spase svog muža, muškaraca koji su se borili za sopstveni život ili život svojih žena…
.. Polovinom marta moje zdravlje sa naglo pogoršavalo. Imao sam talase vrućine, oblivao me hladan znoj, često sam imao ubrzan ritam srca i povišen pritisak, a javljale su se i jake glavobolje. Isprva sam mislio da vrućina i hladan znoj potiču otuda što sam prestao da uzimam estrogene, a u organizmu više nisam imao testosteron. U stvari, ti problemi počeli su još juna 1979, kada sam odbacio estrogene. Ali sada su ti simptomi bili izraženiji i neprijatniji nego ikad ranije. Osim toga, često sam imao povišenu temperaturu i bio malaksao. I pritisak koji su na mene vršili pacijenti koji pročitali napis postao mi je odveć veliki teret. Morao sam toga da se oslobodim i da odem…
Po makrobiotičkoj zajednici bila se pronela vest da sam bolestan, pa mi se Mičio javio telefonom.
“Kako zdravlje, Toni?” – upita me Mičio.
“Užasno. Imam talase vrućine, temperatura mi je povišena, obliva me hladan znoj. Vučem taj grip i oslabio sam. Šta mislite, da li je to opet rak?”
“Ne brinite”, reče Mičio. “Sve će biti u redu. Imam utisak da ste postali suviše jang. Poznajete li Čarlsa Hjugasa?”
“Da, jeli smo za istim stolom kod Veksmenovih.”
“Dobro onda. Poslaću ga k Vama, zajedno sa mojom ćerkom Lili i našom kuvaricom Džozefinom Gandin da bi Vam bili od pomoći. Da li Vam to odgovara?”
“Naravno. Puno Vam hvala!”
“Drago mi je što prihvatate. Recite mi samo da li oni mogu da se smeste kod Vas, jer ja mogu da im nađem stan u Filadelfiji. To ne treba da bude problem, zaista. Šta kažete?”
“Mogu bez daljega da stanuju kod mene. Samo neka dođu!”
“U redu, baš mi je drago. A onda, kroz nekoliko nedelja, da se i nas dvojica vidimo. OK?”
Rekoh Mičiu da ću se rado sastati s njim, i time je razgovor bio završen. Bio sam veoma zadovoljan što dolazi Čarls Hjugas. Dok smo se zajedno hranili kod Veksmenovih, Čarls i ja smo postali dobri prijatelji. Redovno smo se viđali kod Denija i on mi je često davao savete . Sada sam se zaista radovao njegovom dolasku.
SUKOB
Kada Čarls, Lili i Džozefina stigoše, bio sam u veoma lošem stanju. Sada sam stalno imao povišenu temperaturu, simptome gripa i talase vrućine. Bio sam slab i iznuren. Kada sam ih ugledao na vratima, za trenutak sam živnuo: stiglo mi je pojačanje! Njih troje provedoše tri dana u mom stanu, negujući me.
Lili i Džozefina odmah se dadoše na posao u kuhinji. Lili je kao prava japanska lutka: ima dugu crnu kosu, nežne crte lica i, dok govori, sva se osmehuje. Džozefina je, opet, pomalo stidljiva, punačkih obraza, a kosu je bila povezala maramom. Svi troje imali su između 25 i 30 godina. Pošto se smestiše kod mene, vodili su brigu o mojoj hrani i pripremali obloge od đumbira.
Čarls se u međuvremenu raspitivao kako sam se osećao i šta sam jeo tokom proteklih nekoliko nedelja.. Ja mu odgovorih i napomenuh da sam svu hranu kuvao u ekspres-loncu. Rekao sam mu i to da sam obroke ponekad zamrzavao, a zatim podgrevao.
“Hoćete da kažete, Toni, da ste sve namirnice kuvali u ekspres-loncu i ni na koji drugi način?” – upita Čarls, prosto ne verujući.
“Pa to je u redu, Čarlse, zašto ne bi bilo”. odgovorih.
“A otkad na takav način kuvate svu svoju hranu?”
“Otkako sam počeo sam sebi da kuvam, što će reći od januara.”
“E, pa to kuvanje dovelo je do vaše bolesti, Toni. Ako svu hranu kuvate samo u ekspres-loncu, to vam je isto kao da sve vreme jedete samo jedno jelo, recimo mrki pirinač.”
Čarls mu je objasnio da je takvo kuvanje izrazito jang postupak i mora se kombinovati sa ostalim načinima pripremanja hrane, radi postizanja ravnoteže.
“Čarls me je negovao masažama, kao i toplim i hladnim oblogama. Za to vreme visoka temperatura i talasi vrućine počeli su da se odražavaju i na moje mentalno stanje. Ispoljavao sam, kao što sam i osećao, sve veće neprijateljstvo prema mojim gostima i prema samoj makrobiotici.
“E, pa da nisam naleteo na tu traljavu makrobiotičku zajednicu, nikad ne bih sam za sebe kuvao”, besneo sam. “Pitam se samo šta mi bi da se uvalim u taj otkačeni način života.”
Osećao sam u sebi ogromnu napetost, od koje sam postao histeričan. Povremeno sam zapadao u delirijum i besneo bez i najmanjeg povoda. Ovo stanje smenjivalo se sa dubokom depresijom i napadima plača.
Za sve to vreme Čarls me je negovao – masirao me, stavljao mi obloge i donosio lekovitu hranu, koju su pripremale Lili i Džozefina. Posle izvesnog vremena temperatura je pala, a stanje delirijuma prošlo. Raniji simptomi bili su manje izraženi, ali ja sam i dalje bio malaksao i bolestan. I talasi vrućine nisu prestajali.
Osećao sam potrebu za spokojstvom i tišinom. Nekoliko dana po dolasku mojih gostiju pojavio se na vratima neki momak tvrdeći da je Čarlsov prijatelj. Reče samo da se zove Bob i da se nalazi na putovanju, nije rekao ni odakle dolazi ni kuda ide…”
Dok je Satilaro ležao u krevetu, Bob je privukao stolicu i počeo razgovor.
“::Bob je smatrao da je moja bolest zanimljiva. I dok su mene mučili talasi vrućine i osećaj iscrpljenosti, on je pokušavao da sa mnom zapodene razgovor o tome da li smatram da sam protraćio život izabravši poziv lekara. Bob lično baš nikako nije podnosio ta lekare, pa je želeo da i ja iskreno priznam da su se oni, kad su meni bili najpotrebniji, pokazali nesposobnim da me izleče od raka. Osim toga, Bob se ljutio na doktore zato što pljačkaju ljude. Želeo ja da zna da li sam spreman da priznam beskorisnost moderne medicine, koja je uz to i nepoštena, i da li uviđam da ništa nije ravno makrobiotici u lečenju bolesti i spasavanju duša.
Izbacio sam Boba iz kuće.”..
Svu svoju zlovolju i nervozu, Toni je istresao na troje gostiju koji su se inače pakovali da pođu. Imao je ogromnu želju da ostane sam.
“.. Čarlse, želim da znate da ja makrobiotiku smatram za apsolutno šarlatanstvo i da počev od danas nemam više nikakve veze s tim. To je definitivno. Molim Vas da to kažete i vašim prijateljima u Bostonu. Zbogom.”
Njih troje pokupiše svoje torbe i pođoše ka vratima.
“Zbogom,Toni”, bilo je sve što je Čarls rekao zatvarajući vrata za sobom. Konačno sam bio sam.
Vratih se u krevet i uskoro zaspah. U stvari, i pored mog grubog ispada prema mojim gostia, koji su me negovali, i moje izjave da raskidam sve veze sa makrobiotikom, ja ni u jednom trenutku nisam posumnjao u efikasnost tog način ishrane. Moja nedolična eksplozija srdžbe bila je samo odraz mog halucinantnog stanja i drugih simptoma moje bolesti, kao i dubokog osećanja straha i frustracije. Bio sam besan na čitav svet.
Nekoliko sati kasnije probudio me je telefon. Bio je to reporter časopisa Ist vest džodnal, koji me je obaveštavao da popularni nedeljnik Saturday Evening Post želi da preštampa napis o mom ozdravljenju od raka.
“Ne”, odgovorih. “Ne dozvoljavam objavljivanje još nekakvog članka o meni. Ako slučajno budu štampali taj članak, odgovara će za to pred sudom. Mislim to najozbiljnije: tuži ću ih.”
“U redu”, odgovori reporter, dodajući da će o tome obavestiti redakciju.
Vratio sam se u krevet sa osećanjem bliske smrti. Proveo sam nemirnu noć. Kada sam se ujutro probudio, ustao sam odmah i pošao u kuhinju. Našao sam tu priličnu količinu hrane koju su mi pripremile i ostavile Lili i Džozefina. I mada sam uvredio svoje goste, a makrobiotiku ocrnio kao šarlatanstvo, znao sam duboko u sebi da nikad više neću moći da se hranim drukčije. Znao sam da je taj način ishrane jedan od uzroka mog ozdravljenja, kao što sam takođe znao da bih, kad bih se odrekao te hrane, uskoro bio mrtav. Bacio sam pogled na zalihe koje su mi moje gošće ostavile; biće mi to dovoljno za nekoliko dana. Odlučio sam da za vikend pođem u Ki Vest. Približavao se Uskrs.”
NASTAVAK PSIHIČKE I FIZIČKE KRIZE
“Bila je Sveta nedelja, praznik koji hrišćani posvećuju oplakivanju smrti Isusa Hrista i – na Uskršnju nedelju – proslavljanju njegovog vaskrsenja. Na veliki četvrtak sedeo sam u svom stanu, posmatrajući kroz staklena vrata terase panoramu Filadelfije. Obasjan zracima ranog popodnevnog sunca, grad je blistao kao kakav dragulj. Međutim, u mom stanu kao da je mrak sprečavao prodiranje svetlosti, tako da je sve izgledalo obavijeno nekim tamnim velom. Bilo je sada skoro dve godine otkad sam doživeo onaj užasan strah od smrti. Teško je bilo poverovati da se toliko toga dogodilo za samo dve godine: hirurške intervencije, uzimanje estrogena, prihvatanje makrobiotičke ishrane, rađanje nove nade. Ali sada, ponovo sam padao u očajanje, imao sam osećaj da se ponovo nalazim na pragu smrti.
Nisam mogao da se skrasim u kući. Izašao sam da prošetam i prošao tako duž nekoliko blokova kuća do knjižare sa religioznom literaturom. Našao sam nekoliko za mene značajnih knjiga, od kojih je jedna bila U traganju za nadzemaljskim italijanskog mističara Karla Kareta…
Bez nekog posebnog razloga pošao sam ulicom ka medicinskom fakultetu Haneman, gde sam nekada studirao medicinu. Bilo je oko dva sata popodne, i drvored je bio obasjan suncem. U vazduhu se osećao dah proleća. Mnoge prijatne uspomene vezivale su me za taj fakultet. Odjednom, kao da sam zalutao, nabasah na Katedralu svetog Petra i Pavla…
U svoje vreme, dok sam bio student medicine, dolazio sam skoro svake nedelje u tu crkvu. Još se sećam molitava koje sam tada izgovarao: “Blagi Bože, daj da dobijem dobre ocene.” Naročito sam se revnosno molio Bogu u vreme završnih ispita. Jedina stvar koja mi je u to vreme bila važna bila je da nadmašim svoje drugove, a iskreno rečeno, čini mi se da se taj moj životni stav ni kasnije nije mnogo izmenio: uvek ista borba da sebi prokrčim put ka vrhu, uvek ta ista uništavajuća ambicija, koja je kvarila životnu radost. Tek kada sam oboleo od raka, život mi je postao jednostavan…
U crkvi se širio laki miris tamjana, a moj pogled je privlačila treperava svetlost jedne sveće, kao manifestacija nekog misterioznog prisustva.
Bio sam zapanjen tolikim spokojstvom, tolikom ozarenošću u neposrednoj blizini bučne ulice. To je spokojstvo obuzimalo čitavo moje biće. Sada ni katedralu nisam mogao više da posmatram samo kao umetničko delo. Ona me je prisiljavala da se zagledam u dubinu svoje duše.
Približivši se oltaru, kleknuo sam i započeo molitvu. Odjednom, osetio sam na plećima veliku težinu proteklih godina. A potom sam bio obrvan emocijama, osećao sam ljubav prema samome sebi i prema drugima. Grudi su mi se nadimale a oči orosile suzama. Nisam mogao da zadržim jecaje. Kada sam se povratio, osetio sam klonulost, ali i duboko olakšanje.
Podigao sam oči ka oltaru i prošaputao: “Uzmi me opet pod svoje okrilje, Gospode!”..
Sutradan je otišao u Ki Vest, na Floridu računajući da će mu biti nešto bolje, ali stanje mu se i dalje pogoršavalo.
“Još iste večeri prikupio sam ono malo snage što mi je bilo i vratio se za Filadelfiju. Stigavši kući, morao sam da legnem. Bio sam budan skoro čitave noći. Mučili su me talasi vrućine i hladan znoj. Kada sam sutradan došao u svoj kabinet, moja sekretarica Mari Đeniro nije mogla da se uzdrži a da mi ne kaže: “Doktore, čini mi se da Vam nije dobro. Trebalo bi da konsultujete nekoga od molega, i to bez odlaganja.” Složio sam se s njom i odmah pošao na Kliniku Pensilvanijskog univerziteta, gde sam potražio Šeldona Liskera.
Šeldon me je poveo u svoj kabinet, gde me je pregledao…
“Toni, ti si zaista bolestan”, reče Šeldon. “To je subakutni tiroiditis. Potrebna je neodložna hospitalizacija.”
“U redu, Šeldone, spakovaću stvari i prijaviti se kao pacijent u Metodističkoj bolnici već koliko sutra.”
“Ne”, odgovori Šeldon. “Ostaćeš ovda, na Univerzitetskoj klinici, i to danas. Tako ću ja moći da vodim brigu o tebi.” Šeldon je, kao, kao predavač na Medicinskom fakultetu Pensilvanijskog univerziteta, takođe jedan od lekara klinike.
“Ne mogu da ostanem ovde, Šeldone”, rekoh. “Ne mogu da jedem tu bolničku hranu. U Metodističkoj bolnici mogu bar da dobijem obrok od mrkog pirinča i povrća.”
“Toni, sprema će ti ovde hranu kakvu god želiš. Ne treba da brineš.”
Ja onda pristadoh da ostanem i pođoh kući po najneophodnije stvari. Poneo sam i knjigu U traganju za nadzemaljskim i nešto od hrane koju su mi pripremile Lili i Džozefina. Vratih se tako u Univerzitetsku kliniku, gde sam dobio posebnu sobu, veoma udobnu. Napravili su zatim nekoliko laboratorijskih testova. Bio sam uveren da se ovoga puta neću izvući.
Nešto kasnije, direktor klinike, Pol Skofild, dođe u moju sobu u pratnji jednog dijetetičara. Mi se pozdravismo, pri čemu me je on uveravao da ću u bolnici ostati samo nekoliko dana.
“U međuvremenu, Toni, pošto ti, kako čujem, imaš specifičan način ishrane, a mi želimo da svakako dobiješ hranu koja ti je potrebna, treba samo da kažeš našem dijetetičaru šta želiš, i oni će ti u kuhinji sve to pripremiti.”
Zahvalio sam obojici, a onda ih upitao da li bi hteli da podgreju onu hranu koju sam doneo sa sobom. Oni rekoše da može i tako, ako želim. Kada su otišli, pozvao sam telefonom Denija Veksmena.
Rekoh Deniju da se nalazim na Univerzitetskoj klinici i da su mi postavili dijagnozu tirioditisa. Deni me je odmah uveravao da ne treba da brinem za hranu dokle god se budem nalazio u toj bolnici. Njegova žena, Džudi, kuvaće za mene i donosi će mi hranu svaki dan. Ja mu zahvalih i time je razgovor bio završen.
OPET LEKOVI I SNIMANJA
Uradili su mi u laboratiriji još nekoliko testova, koji su svi potvrdili Šeldonovu dijagnozu. Lekari su pretpostavljali da je do zapaljenja tiroidne (štitne) žlezde došlo usled gripa. Bilo kako bilo, ova bolest nastaje kada tireoidna žlezda proizvodi nenormalno velike količine hormona tiroksina, što uzrokuje povišen krvni pritisak i glavobolje. Tiroksin takođe dovodi do hipermetaboličkog stanja organizma, koje može da izazove znojenje, talase vrućine, halucinacije i histeriju – a ja sam imao sve te simptome. Šeldon mi je prepisao inderal, za žlezdu, i kortizon protiv zapaljenja ove žlezde.
Zbog stanja ubrzanog metabolizma, u kome sam se nalazio, bio sam veoma smršao i težio sam 58 kilograma. Sada sam imao izmoreno i tamno lice, kakvo imaju bolesnici od raka. Toliko sam bio malaksao da više nisam imao ni snage da se zbog toga brinem.
Po podne mi bolničarke donesoše korpu punu voća. Govoreći makrobiotičkim, moje je stanje bilo u krajnjem stepenu jang. Zbog toga sam osećao neodoljivu potrebu za voćem, koje je jin.
Prosto nisam mogao da se uzdržim od želje da ispraznim korpu sočnog voća, koju su svakog dana dopunjavali.
Već prvog dana mog boravka u bolnici Mičio me je pozvao telefonom. On je držao predavanja u Montrealu i tamo je čuo da sam bolestan i da se nalazim na klinici.
“Toni, šta je to s Vama?” – upita me Mičio.
“Mičio, čini mi se da umirem”, rekoh. Glas mi je bio promukao od bolesti. “Moja dijagnoza glasi tiroiditis, ali ja se plašim da je to recidiv raka.”
“Ako još budete u bolnici, kad završim ovde moja predavanja, doći ću avionom da Vas vidim. Je li u redu? U svakom slučaju, videćemo se uskoro.”
“Mnogo Vam hvala, Mičio. Mislim da me neće dugo držati u bolnici. Kad malo ojačam, napraviće mi novu scintigrafiju skeleta. Šta mislite da li je to kod mene ponovo buknuo rak?”
“Ne mislim da je rak”, reče on. “Ipak, moraću da Vas vidim. Razgovarao sam sa Denijem i mi smo se složili da ćete dotle morati da jedete hranu koju vam on donosi, slažete li se? E, pa videćemo se uskoro.”
“Da, mnogo Vam hvala, Mičio. Do viđenja.”
Pošto sam proveo nekoliko dana na klinici, simptomi tiroiditisa došli su pod kontrolu. Vratila mi se snaga. Drugog dana mog boravka u bolnici Šeldon je došao u moju sobu i rekao da bi bilo dobro da se uradi nova scintigrafija skeleta. Ja se složih. Podozrevao sam da je zapaljenje tiroidne žlezde bilo izazvano rakom. Sledećeg jutra odvezli su me na radiološko odeljenje i tamo mi ubrizgali u vene radioaktivnu boju. Tri sata kasnije obavljena je scintigrafija skeleta…
Plašio sam se da gledam u monitor, ali sam sebe prisiljavao. I to što sam video, nateralo mi je suze radosnice na oči. Boja se bila ravnomerno razlila po telu. Nije bilo nikakvih naslaga boje, koje bi se stvorile oko kancerogenih ćelija. Odmah po završetku scintigrafije, urađeni su još i rantgenski snimci. Nigde u mom telu nije bilo tragova raka.
Ako se izuzme tiroiditis – koji je postepeno prolazio – moglo se reći da sam zdrav.
I ovoga puta Šeldon je jedva mogao da poveruje, a, iskreno rečeno i ja. Vratiše me u moju sobu i sada sam već mogao da sedim u krevetu. Kada je medicinska sestra izašla, potražio sam u svojoj torbi knjigu “U traganju za nadzemaljskim i počeo da je čitam:
“Setimo se ove istine. Kažete da u Vama nema vere? Volite, i vera će doći. Kažete da ste tužni. Volite – i vratiće Vam se radost. Kažete da ste sami? Volite i razbićete svoju usamljenost. Kažete da ste u paklu? Volite i bićete u raju. Jer, raj nije ništa drugo nego ljubav.”
U trenutku kada sam odložio knjigu, uđe Deni Veksmen, sa čitavim naramkom namirnica, smešeći se, i sa stidljivim izrazom lica koji mu je svojstven.
“Deni, dobio sam rezultate scintigrafije. Negativni su i ja više ne bolujem od raka.”
Bio sam presrećan i nas dvojica mogli bismo sada da vratimo pouzdanje svim pacijentima na klinici.
“I ja imam za Vas dobru vest”, reče Deni. “Našao sam Vam kuvaricu, osobu koja je voljna da svaki dan dolazi kod Vas da bi Vam pripremala obroke.”
Blistao sam od sreće. Ta kuvarica će mi spasti život.
“U pravu ste Deni. Ja zaista ne umem da kuvam. To me je i dovelo u ovo žalosno stanje. Dolazak kuvarice je zaista divna vest! Beskrajno sam Vam zahvalan. Kao što vidite, ja jedem mnogo voća i uzimam sve te lekove. Mislite li da je to rizik?”
“Ne treba zbog toga da budete zabrinuti. Vaše je stanje veoma jang, isuviše jang, pa ste zato oboleli.”
Za vreme mog boravka u bolnici Deni mi je svakodnevno donosio hranu. Izuzev voća, nisam ni takao bolničku hranu. Pošto sam ponovo našao duševni mir, bio sam u stanju da korigujem svoje odnose sa članovima makrobotičke zajednice…
ZAINTERESOVANOST MEDICINE
Sutradan po scintigrafiji došao je da me poseti Šeldon u pratnji svojih studenata.
“Toni, kao što vidiš, doveo sam ti danas i svoje studente. Smatrao sam da se osećaš dovoljno dobro pa da nam kažeš nekoliko reči o makrobiotici. Upoznao sam ih sa tvojim slučajem. Oni znaju da su već dve scintigrafije bile negativne i veoma žele da im ti nešto kažeš o svom načinu ishrane. Tvoj slučaj je posebno interesantan zbog toga što se uopšte ne podudara sa onim što piše u udžbenicima o toku bolesti kod takvog oblika raka. Upravo zbog toga, kao što je i tebi i meni dobro poznato, što se uvek ne događa ono što piše u udžbenicima, lekar mora otvorenog duha da prilazi svim situacijama.”
Kad je to rekao, najradije bih ga zagrlio. Očigledno, činio je to, koliko meni za ljubav toliko i zarad svojih studenata; bio sam impresioniran otvorenošću njegovog duha. Zaboravljajući da još govorim promuklo, održao sam, pun entuzijazma, malo predavanje o načinu ishrane, o ravnoteži između jina i janga i o protoku “či” energije.
Dok sam govorio, mogao sam da sudim o reagovanju mojih studenata. Zapanjenost koja se mogla pročitati na njihovim licima prosto me je zabavljala. Pa ipak, oni su pokazivali pravo interesovanje i, kada sam završio, obasuli su me pitanjima.
Rezultati moje scintigrafije obišli su, kako izgleda, sva odeljenja Klinike i tokom naredna dva dana kod mene je bio pravi defile lekara, koji su želeli da saznaju šta je to makrobiotika. Sa zadovoljstvom sam ispunjavao njihovu želju.”
ŽELJA ZA DUHOVNIM PREOBRAŽAJEM
Posle izlaska iz bolnice osetio je potrebu za emotivnim pražnjenjem, jer je i takvo rasterećenje jedna vrsta čišćenja od nagomilanih toksina. Zato je otišao u rektorat Katedrale svetog Petra i Pavla kod oca Džejmsa Matea i zamolio ga za ispoved.
“Mi se smestismo u jednoj maloj prostoriji. Tu sam svoju dušu oslobodio tereta. Opisao sam mu sebičan život koji sam vodio, svoju neodoljivu potrebu za afirmacijom i svoju nesposobnost da u ljudima koji me okružuju vidim bilo šta drugo nego konkurente. To su, rekoh, bili neki od glavnih razloga usled kojih sam najzad oboleo od raka. Želeo bih odsad da živim drugačije…
“Trebalo mi je čitavih mesec dana da se oporavim od tiroiditisa. Deni je održao reč i našao mi je odličnu kuvaricu, Dajanu Treder, koja je imala višegodišnju praksu u makrobiotici. Dolazila je četiri puta nedeljno i pripremala mi dovoljno hrane za čitavu sedmicu. I, dok mi se vraćala snaga, postepeno su jenjavale moje glavobolje, groznica, talasi vrućine i hladan znoj. I dalje sam uzimao inderal, kortizon, a s vremena na vreme i pokoju tabletu perkodana, ali sam osećao da ću uskoro moći da živim bez lekova.
Početkom juna, otputovao sam u Boston da bih posetio Mičia. Imao sam mnogo toga da mu kažem, a naročito mi je bilo stalo do toga da mu se izvinim zbog svog nedostojnog ponašanja prema njegovoj kćeri Lili, njegovom budućem zetu Čarlsu, i Džozefini. Želeo sam takođe da mu zahvalim za svu onu podršku koju mi je pružao u jednom tako teškom razdoblju mog života.
Mičio me je primio u svojoj biblioteci. Nasmešen i pun samopouzdanja, koje je prenosio i na druge, on se ponašao kao da se ništa nije dogodilo, a kada sam mu ja zahvaljivao i izvinjavao se on mi reče da je to davno zaboravljeno. Želeo je da samnom razgovara o nečem drugom – o mom zdravlju i o jednom skorom putovanju u Evropu.
“Mičio, ja još uzimam mnogo lekova – inderal, kortizon, a ponekad i perkodan. Šta mislite o tome?”
“Ne mislim da to predstavlja za Vas neki poseban rizik”; odgovorio je Mičio.
Pošto me je pregledao, on mi je ipak savetovao da se postepeno oslobodim lekova, a da se istovremeno strogo pridržavam zdrave ishrane. “Vama su potrebni odmor i zdrava hrana. Bez ulja, bez brašna, bez voća. Ne treba ni ribu da jedete. Tako ćete moći da postepeno eliminišete lekove.”
On mi tada predloži da ga pratim na njegovom putovanju u Evropu, koje je planirao za kraj oktobra. Rekoh mu da mi se ta zamisao dopada i da ću nastojati da tada budem slobodan. On me takođe upita da li sam spreman da održim predavanje o naučnim podacima koji govore o postojanju veze između ishrane i raka, i to na sledećem skupu Amherst univerziteta, koji treba da se održi u avgustu. Prihvatio sam njegov poziv sa velikim zadovoljstvom…
Krajem avgusta bio sam u odličnoj fizičkoj kondiciji i spreman da održim predavanje u okviru Fondacije Istok-Zapad. Skup u Amherstu trajao je nedelju dana, a to je za mene bila nedelja intenzivnog rada. Nekoliko stotina osoba došlo je da učestvuje na toj manifestaciji, a mnogi su pročitali članak u Satrdej ivning postu. Zbog toga je moje izlečenje privuklo pažnju američke štampe. U Amherstu sam dao intervju Njujork Tajmsu a vrativši se u Filadelfiju, učestvovao sam u nekoliko talavizijskih emisija.
DŽIN KOLER
Poslednje večeri, Mičio, Džin Koler, još dva lekara i ja trebalo je da učestvujemo na konferenciji okruglog stola o makrobiotici i raku. Amfiteatar je bio dupke pun, tako da su mnogi ljudi stajali.
Džin Koler je stigao malo pred početak okruglog stola. Prošlo je godinu dana otkad se nismo videli, naš poslednji susret bio je na prošlom skupu u Amherstu. Kada mi je prišao da me pozdravi, osetio sam mali šok. Već na prvi pogled bilo mi je jasno da je Koler teško bolestan. Njegovo lice, koje je još godinu dana ranije blistalo od zdravlja, sada je bilo sivo, maltene zemljane boje. Koža mu je bila zategnuta, a crte lica toliko izmenjene, da je izgledalo kao da je stariji za deset godina. Oči su mu izgubile sjaj, pokreti su postali kruti, ponašanje napeto i uzrujano… Njegova knjiga Čudesna izlečenja putem makrobiotike dobro se prodavala, tako da je izdavač sada, kako mi reče Koler, pripremao i džepno izdanje. On mi je ipak priznao da se u poslednje vreme ne oseća najbolje i da je još umoran od vožnje automobilom….
Čim je ugledao Kolera, Mičio se zabrinuo. Predložio mu je da posle kongresa dođe na neko vreme u Boston, kako bi on lično, zajedno sa još nekoliko prijatelja iz makrobiotičke zajednice, mogao da se brine o njegovom zdravlju…
Posle Kolera bio je na mene red da održim predavanje. Na kraju sam istakao ono što je bila osnovna zamisao mog predavanja. Bio sam, rekoh, unapred određena žrtva raka, ne toliko zbog ovog ili onog aspekta mog načina života koliko zbog motiva koji su upravljali čitavim mojim ponašanjem u prošlosti: bili su to egoizam, gramzivost, lična ambicija, strah. Moji apetiti bili su nezajažljivi i kvarili su moje odnose sa drugim ljudima. Za mene je čovek čoveku bio vuk – neka vrsta džungle u kojoj svaki nastoji da dobije to što želi, a posle mene neka bude potop. Pošto sam i kod drugih ljudi nailazio samo na egoizam i račun, bio sam stalno na oprezu i brz u reagovanju. Budući da sam pripadao privilegovanom društvenom sloju i raspolagao izvesnim autoritetom i vlašću, mogao sam svoje apetite lako da zadovoljim. Kao da sam samome sebi pripremao omču…
POVRATAK RAKA
KRAJ SVIH PATNJI
Reč Autora
