KONAČNO POBEĐEN RAK
“Druge subote juna odvezao sam se u letnji kamp Fondacije Istok-Zapad u Feniksvilu, Pensilvanija. Taj kamp, u kome su održavani kursevi o očuvanju zdravlja i o prirodnom lečenju pomoću makrobiotike, organizovali su Marej Snajder, direktor Fondacije u Baltimoru, i Deni Veksmen. Negde pred podne stigao sam na breg pod borovom šumom ispred Feniksvila, nadomak kampa. Marej me je dočekao i proveo po kampu.
Marej ja, kao i Veksmen, učio makrobiotiku od Mičija Kušija, čiji je studen bio 10 godina. Visokog rasta, crne kose, sitnih smeđih očiju i rumenog, zdravog tena. On je čovek pun entuzijazma, kojim inspiriše i druge ljude. Odmah sam osetio da ćemo se odlično razumeti.
Sam kamp bio je u dolini, okružen šumom koja prekriva padine okolnih bregova. To je mirno mesto u rustičnom ambijentu, sa tri glavne zgrade, u kojima su održavani kursevi, i sa nekoliko koliba, u kojima su bili smešteni učesnici, dok su neki od njih podigli šatore na obližnjem polju.
Oko dvesta ljudi došlo je, kako mi reče Marej, na ovaj kurs, koji će trajati nedelju dana…. Bio je vedar letnji dan, a entuzijazam onih koji su tu bili okupljeni prosto se osećao u atmosferi. Sa nestrpljenjem sam očekivao ponovni susret sa Mičiom.
Marej me uskoro povede ka jednoj od zgrada u kojoj je Kuši održavao kurs. Mičio i ja se dogovorismo da se nađemo kasnije, oko tri sata, u hotelu u kome je on bio odseo…
..Kada sam ušao u hotelsku sobu, tamo se nalazio Mičio u društvu Denija Veksmena, Majkla Rosova i Šizuko Jamamoto, koja je bila makrobiotički konsultant u Njujorku. Mičio me je toplo primio, i ja se pozdravih sa svima. Majkla nisam video od vremena našeg prvog susreta oktobra prošle godine kod Kušija, a Šizuko sam upoznao nekoliko meseci ranije u Njujorku. Ova žena od četrdesetak godina, nevisokog rasta ali čvrsto građena, stručnjak je za šijacu (Shiatsu), masažu meridijana, disciplinu o kojoj je napisala i knjigu pod naslovom Bosonoga masaža. Mičio me upita da li se slažem da i ovo troje njegovih posetilaca prisustvuje našoj konsultaciji. Ja pristadoh….
.. Mičio započe pregled. Činilo mi se da su svi bili pomalo napeti, iako sam ja, naravno, bio najnervozniji. Zagledao mi se u oči i tražio od mene da gledam gore, dole, levo i desno. Onda je detaljno posmatrao moje lice i počeo da pregleda gornji deo mog tela…
.. Tada sam već deset meseci praktikovao makrobiotiku. Strogo sam se pridržavao, tako sam bar smatrao, tog načina ishrane. Svako veče pre polaska na počinak odmeravao sam svoje šanse da preživim. Kako je koji mesec prolazio, verovao sam da su mi izgledi sve bolji. Ako se izuzme povremeni bol u leđima, koji ni izdaleka nije bio tako jak ni uporan kao ranije, osećao sam se bolje nego ikad. Noću sam dobro spavao, a budio sam se svež i spreman za novi radni dan. Ujutro sam radio neke vežbe joge koje mi je Deni pokazao. Osećao sam se krepkim tokom čitavog dana, čak i bez one popodnevne klonulosti, na koju sam ranije bio navikao. Duh mi je bio bistar, a čini mi se da sam u poslednje vreme bolje vladao i svojim emocijama. Verovao sam da ću pobediti tu bolest.
Mičio zatraži da zavrnem rukave i da skinem cipele i čarape. Šta on to u stvari gleda, pitao sam se. Ima li ta priča o meridijanima neku realnu osnovu? Povremeno bi palcem opipavao neku oblast moga tela, a zatim ispuštao neki duboki grleni glas. Za sve vreme pregleda nije progovorio nijednu reč. I ostali su ćutali.
Prošlo je tačno 12 meseci od vremena kada su mi saopštili da bolujem od raka u terminalnom stadijumu. Mislio sam tada da neću doživeti pedeseti rođendan. Više tragedija pogodilo me je posle ove dijagnoze: tri operacije, gubitak seksualnosti, smrt mog oca, posle koje se majka potpuno predala patnji, a ja strahovao od sopstvene smrti, koja nije bila daleko. A onda sam jednoga dana primio dvojicu autostopera, i evo me danas ovde.
Mičio uskoro završi pregled, pa ustade i pogleda me kao da želi da moje crte lica ureže sebi u sećanje.
“Vi nemate više rak, Toni. Pobedili ste svoju bolest”, reče mi, sa širokim osmehom.
Odjednom, srušio se zid napetosti, očajanja, patnje i razočaranja. Obuzela me je radost kao ogroman, svež i blagotvoran talas. Svi su ustali i čestitali mi. Uspeo sam u onom što je bilo nemoguće! Pobedio sam bolest koja je, po svim kriterijumima u koje sam verovao, bila nepobediva.
“Bio sam u to uveren, bio sam uveren”, uskliknuh, blistajući od sreće, “jasno mi je da sam sada zdrav.”
I Mičio se još nekoliko trenutaka prepuštao svom oduševljenju, a zatim reče: “Vi još niste potpuno van svake opasnosti, Toni. Potrebno je da prođe izvesno vreme, a naročito da se i dalje hranite zdravom hranom.”
Za trenutak, bio sam zapanjen. Nije li on to sebi protivrečio? Mičio mi tada objasni da je organizmu potrebno 7 godina da bi se očistio od raka. To je vreme koje je potrebno da sve ćelije organizma budu zamenjene drugima i da rak bude potpuno eliminisan. Naravno, za mene sada nema neposredne opasnosti i, površinski posmatrano, sve je u redu; ali ako bih sada izmenio način života i ishrane, lako bi moglo doći do recidiva. Treba biti veoma oprezan, dodade Mičio, naročito tokom sledećih nekoliko godina.
Mi zatim pređosmo na pitanje mog kliničkog lečenja, koje je bilo u toku. Prema njegovom mišljenju, moje stanje će se stalno poboljšavati, bez obzira na to da li uzimam estrogene ili ne, mada u mom slučaju estrogeni mogu da uspore oporavak, jer stvaraju u telu neravnotežu, za čije je ispravljanje potrebno izvesno vreme. Naime, estrogeni su, kao ženski hormon više jin nego ostali hormoni, pa zato deluju nasuprot naporima tela da uspostavi stanje ravnoteže. Razmatrali smo i mogućnost obustavljanja terapije estrogenima, pri čemu je ostavljeno meni da sam donesem odluku.
Upitah ga zatim kada ću, po njegovom mišljenju, moći da se podvrgnem novom skenersko-scintigrafskom pregledu skeleta, čiji će rezultat biti povoljan. Želeo sam po svaku cenu da to bude što pre, kako bih zasigurno znao da li sam zaista pobedio rak.
“To je opasan pregled, Toni”, reče Mičio. “Radioaktivna boja, kao što znate, ne spada u makrobiotičku ishranu.”
“Ali ja želim da znam sa sigurnošću, a taj pregled je jedini način da to saznam”, odgovorih. Kada mislite da ću bez rizika moći da se podvrgnem tom pregledu pa da dobijem potvrdu da sam zdrav?”
Mičio je, naravno, bio malo povređen mojom slabašnom verom. Ali meni je bio potreban medicinski dokaz o mom zdravstvenom stanju, jer medicina neće poverovati na reč Mičiu Kušiju. Osim toga, bio sam svestan šta bi moje ozdravljenje značilo za druge kada bih imao jakog dokaza da način ishrane može da leči rak.
Mičio je tražio od mene da se za scintigrafiju strpim do novembra ili decembra. Razočaran i osećajući se nelagodno, ja promenih temu. “Kada ću moći da obogatim svoj jelovnik?”- upitah.
“Kroz šest meseci”, glasio je njegov odgovor. “Tada ćete moći Vašem jelovniku da dodate i malo voća, nekoliko puta nedeljno. Kasnije ćete moći da jedete i malu porciju ribe jedanput nedeljno, ali biće bolje da sa ribom još malo čekamo.”
Mičio me tada upita da li se slažem da na skupu te večeri objavi vest o mom izlečenju, što će ohrabriti i mnoge druge da ulažu napore da bi ozdravili. Ja se složih, s tim da on takođe napomene da zasad nema medicinskih dokaza da je u toku moje bolesti došlo do preokreta u pravcu ozdravljenja.
Mičio mi tada, sa toplim osmehom, reče: “Toni, usuđujem se već danas da kažem da ćete moći da spasete desetine miliona života.”
Ova izjava – ma koliko me je zapanjila – podstakla je čitav niz novih čestitanja i ponovo ispunila atmosferu radošću. Sa dubokim olakšanjem i pun sreće, ja izrazih svima, a naročito Deniju i Mičiju, zahvalnost za pomoć koju su mi pružili. Zar ima reči da izrazite zahvalnost onima koji su vam pružili ruku i izvukli vas iz predvorja smrti? “Hvala!” – bilo je sve što sam umeo da kažem”..
POBUNA PREDSTAVNIKA ZAPADNE MEDICINE
Satilara je ipak veoma mučilo to da dokaže, najviše sebi, da li je povlačenje raka rezultat makrobiotike ili ne. Često se i pitao da li je na taj način mogao da pomogne i svom ocu.
” Odlučio sam da će najsigurniji test, koji mogu da izvršim na sebi samom, biti da obustavim uzimanje estrogena. Otišao sam Šeldonu Liskeru da s njim razmotrim ovu moju nameru. Međutim, on je bio kategorički protiv toga.
“Sa medicinskog gledišta, Toni, bilo bi sasvim nepreporučljivo da sad prekineš sa estrogenima. Ti se dobro osećaš, i ja sam srećan što se stvari tako razvijaju. Ali, ako sada prekineš sa estrogenima, postoji velika verovatnoća da će se rak opet pojaviti. Estrogeni su bezbedna i delotvorna terapija, koja može da ti produži život. Prema mom mišljenju, u koje sam siguran, ne bi nikako valjalo da sada menjaš terapiju.”
“Ali, Šeldone, ja verujem da upravo toj ishrani treba da zahvalim za poboljšanje mog zdravlja. Neophodno mi je da znam sa izvešnošću da li je do toga doveo način ishrane ili su to estrogeni.”
Sve u svemu, Šeldon je bio izričito protiv prekida medicinske terapije, navodeći da nema naučnih dokaza za delotvornost makrobiotike. Takođe je govorio da, ako jednom prekine sa terapijom, da se boji da posle ne bi vredeo ni povratak na estrogene.
“Šeldon ućuta za trenutak i zadrža pogled na meni.
“U redu, Toni, ti si lekar i znaš šta radiš. Prihvatam tvoje argumente. Mora ćemo samo sa povećanom pažnjom da pratimo kako se stvari kod tebe budu razvijale.”
I tako je Satilaro prestao sa uzimanjem estrogena. Posle nekog vremena je izvršio ponovo laboratorijska ispitivanja, a rezultati su bili sasvim zadovoljavajući i nije bilo indikacija za prisustvo raka.
“Pojavilo se, međutim, jedno neželjeno dejstvo; imao sam periodično talase vrućine, pošto u mom organizmu nije bilo ni testosterona ni estrogena, a to je bilo stanje analogno na neki način menopauzi kod žena. Ali talasi vrućine i znojenje nisu bili većih razmera niti česti.
AMHERST KONFERENCIJA
U međuvremenu Fondacija Istok-Zapad je u avgustu održavala svoj godišnji skup posvećen “Amherst programu” na Amherst koledžu u Masačusetsu. Toj konferenciji, koja je održavana već godinama, prisustvovali su, mada sa priličnim skepticizmom, i mnogi poznati lekari i naučnici da bi nešto čuli o makrobiotičkom prilazu raku i drugim degenerativnim bolestima. Godine 1979, bio sam gost Mičija Kušija, a na toj konferenciji upoznao sam i Džina Kolera.
Koler je bio doktor filosofije i već tridesetak godina nalazio se na čelu katedre za muzičku umetnost na Univerzitetu države Indijane. Bio je to vedar čovek, šaljivdžija, koji se odlikovao podsmešljivim humorom ljudi sa Srednjeg zapada i neuvijenim načinom izražavanja. Kad smo se upoznali, imao je 61 godinu. Šest godina ranije kod Kolera je otkriven rak pankreasa. Naime, u Medicinskom centru Univerziteta Indijana izvršili su 1973. nad njim eksploratorni hirurški zahvat i tom prilikom i tom prilikom otkrili u pankreasu tumor veličine pesnice, a već je imao metastaze i proširio se na dvanaestopalačno crevo. Dijagnoza raka pankreasa isto je što i smrtna presuda. To je jedan od onih oblika raka koji danas ne mogu da se leče. Zbog toga su lekari rekli Koleru i njegovoj ženi Meri Alis da nema nade da će preživeti. Ipak, lekari su mu da se podvrgne hemoterapiji, i on ih je poslušao. Onda je, međutim, Koler od jednog prijatelja čuo za makrobiotiku. Uskoro potom obratio se i Mičiu Kušiju i prešao na makrobiotičku ishranu. U roku od godinu dana njegove laboratorijske analize nisu više ukazivale na prisustvo raka. Tokom narednih sedam godina vodio je pravu kampanju obaveštavanja javnosti o tome da se izlečio od raka zahvaljujući svom pozitivnom stavu prema ozdravljenju i makrobiotičkom načinu ishrane. Napisao je knjigu pod naslovom “Čudesna izlečenja putem makrobiotike” i držao predavanja širom zemlje.
Kada sam ga upoznao, Koler je bio oličenje pozitivnog prilaza ozdravljenju. Bio sam veoma impresioniran i ohrabren njegovim primerom, a naročito činjenicom da se toliko oporavio od bolesti koja razara organizam da je sad o tome mogao da drži predavanja. Koler je za mene bio još jedan izvor nade.”
UPORNO NA SCINTIGRAFIJU
Dr. Satilara nije ništa moglo da odvrati od medicinske provere i snimanja (scintigrafije), pa je zakazao snimanje za 27. septembar.
“Nekoliko dana pre zakazanog pregleda otputovao sam avionom u Boston da bih se još jednom konsultovao sa Mičiom Kušijem. Želeo sam da znam šta Kuši misli da će taj pregled pokazati. Potražio sam ga u njegovom domu, i Mičio me je brzo pregledao. Onda mi je rekao da sam zdrav.
“Šta mislite, Mičio, šta će pokazati scintigrafija?” – upitah ga.
Mičio reče da u mom organizmu ima još nekih tragova raka, ali da je u toku proces njihovog odbacivanja. To će potrajati još neko vreme, mada je oblast zahvaćena rakom veoma mala. Prema njegovom mišljenju, scintigrafija će ili pokazati neznatne tragove raka, u kom slučaju ne treba da budem zabrinut, ili uopšte neće naći tragove malignog procesa. Veoma je verovatno, reče Mičio, da će snimak pokazati da sam potpuno ozdravio.
Tog dana, 27. septembra, ustao sam kao i obično u šest i po, istuširao se, obukao i odvezao se u svoj kabinet. Molio sam se kao čovek koga vode na gubilište. Kada stigoh u Bolnicu, siđoh odmah u Odeljenje za radiografiju, gde mi je dr Entoni Renci dao intravenoznu injekciju radioaktivne boje. Onda smo čekali 3 sata da se boja rasprostre po organizmu.
U međuvremenu je dr Renci došao u moj kabinet i rekao mi šta on očekuje od scintigrafije. Poneo je sa sobom ranije snimke i rezultate laboratorijskih analiza.
Najpre je rekao da se moje stanje neverovatno poboljšalo. “Kod tebe je, Toni, bolest zaustavljena”, reče Renci, dodajući da će scintigrafija nesumnjivo pokazati da se lezije nisu povećale i da je to “vrlo dobar znak”. Međutim, napominjao je da ne treba da budem razočaran ni ako se pokaže da je stanje u osnovi isto kao što je bilo 31. maja 1978. “Kostima treba veoma mnogo vremena da bi zacelile”, reče Renci. “One se nalaze duboko u telu, pa ne možemo očekivati neku veliku promenu u roku od 15 meseci. Jedino kad bismo našli veliki broj novih lezija, imali bismo razloga da se zabrinemo.” On, međutim, ponovo naglasi da ne očekuje da se rak kod mene proširio. Renci na to ustade sa stolice i osmehnu se. “Vidimo se uskoro. Mili ću se za tebe, Toni”, reče Renci.
“Hvala ti”, odgovorih. Kada je prošlo 3 sata, ponovo siđoh u Radiološko odeljenje. Presvukao sam se u bolnički ogrtač i legao na sto. Bio sam ponovo užasno nervozan.
Približavajući se scintigrafu, Satilaro nije mogao a da se ne seti prošlog snimanja kada je mašina pokazala gomilu rakova u njegovom telu. Osobe koje to nisu doživele ne mogu ni da zamisle takav osećaj.
“Dok su Renci i njegov asistent obavljali pripreme za snimanje, mislio sam o tome kako mi je bilo kada sam prošli put ležao na tom stolu, tog dana pre petnaest meseci kada je scintigrafija skeleta pokazala da mi je telo izrešetano rakom- tumorima u lobanji, šestom rebru sa leve strane, desnom ramenu, grudnoj kosti i kičmenom stubu. Sećanje na taj dan neće se nikad izbrisati iz moje svesti.
Ponovo sam bacio pogled na scintigraf. Obuzeo me je neki iracionalni strah od te mašine. Ona je bila objektivna i hladna. Ona ništa nije opraštala. Njen svet je bio crno-beo: ili imaš rak ili nemaš. A znao sam da će tražiti kao ljuti pas tragač sve dok u meni ne pronađe neki tumor.
Ipak, bio sam pun nade. Imao sam na umu Mičijevu dijagnozu.
Renci uključi mašinu, i ona odmah poče da zuji tiho i monotono, beležeći tragove radioaktivnih čestica u vazduhu, Kada je doboš došao iznad moje glave, počelo je dobovanje kao odgovor na radioaktivnu boju u mom telu. Ali zvuk je bio ravnomeran i ujednačen – normalan. Odmah sam pogledao na osciloskop, gde sam video konture svoje lobanje; nigde nije bilo one crne mrlje od ranije. U mojoj lobanji nije više bilo tumora! Srce mi je radosno zaigralo. Renci je pomerao osetljivi deo mašine iznad moje glave sve do ramena; opet nije bilo nikakve nepravilnosti u dobovanju, i na osciloskopu nije bilo crnih mrlja. Rame mi je bilo izlečeno! Renci je tada prešao dobošem iznad čitavog mog tela od glave do stopala. Namerno ga je zadržavao iznad oblasti u kojima se ranije pokazalo prisustvo raka; iznad lobanje, desnog ramena, grudne kosti, rebara, kičme i polnih organa. Dok je Renci upravljao skenerom, moje srce, moj um, čitavo moje biće, treperilo je u ritmu dobovanja. Kad god bi se pomerio doboš, ja bih pomerao glavu da bih video šta pokazuje osciloskop.
Sve je bilo normalno. Divlje, mahnito štektanje od prošlog puta nije se ponovilo nijedanput. Nigde u mom telu aparat nije otkrio ćelije raka. Kosti su bile izlečene. Rak je iščezao. Ustadoh sa stola da bi se napravili i rentgenski snimci. Opet nikakvih znakova raka. Renci mi reče, još ne došavši sebi od iznenađenja, da nikad ništa slično nije video i da samo može da mi čestita. Sudeći po svim ovim pregledima, bio sam potpuno zdrav čovek.
Van sebe od sreće, grlio sam Rencija, a i on zagrli mene, pa smo onda jedan drugog tapšali po ramenima, i ja na kraju uzviknuh: “Možda su i ludi ti makrobiotičari, ali tu ipak nešto ima!”
“Ja ne znam šta ti to radiš, Toni”, reče mi Renci, “ali produži s tim na svaki način.”
Srećan i zadovoljan, Toni je rezultate odneo Liskeru da bi čuo i njegovo mišljenje kao onkologa. Međutim, moglo se i predpostaviti kako će on da reaguje: čestitao mu je na odličnom zdravstvenom stanju, ali je ostao pri tome da je izlečenje donelo odstranjivanje testisa i primena ženskih hormona. Takođe je rekao i da ne vidi nikakvo opravdanje za korišćenje neke dijete kao terapije! Podsetimo se Isusovih reči: “Imaćete uši, a nećete čuti; imaćete oči, a nećete videti.”
“Vest o mom ozdravljenju pronela se po makrobiotičkoj zajednici kao da sam ustao iz mrtvih. Priredili su malu svečanost u moju čast. Proslavio sam ovaj događaj posluživši se amasakeom, slatkim desertom, koji se priprema od mrkog pirinča, zaslađivača od pirinča i kodži bakterije i morske soli. Tokom narednih dana primio sam bezbroj telefonskih poziva i poruka od ljudi koji su želeli da mi čestitaju. I Mičio me je pozvao telefonom da bi mi čestitao i pozvao me da ga posetim.
U Metodističkoj bolnici moje ozdravljenje su primili sa nevericom. Ljudi su već bili navikli na pomisao da ću uskoro umreti, pa su sada smatrali da se kod mene dogodilo neko čudo. Ja nisam pokušavao da ih razuverim.
Narednih nekoliko nedelja proživeo sam u nekom euforičnom zanosu; nisam još dolazio k sebi od silnog ushićenja. Bilo mi je kao da sam 27. septembra ponovo rođen. I, kao većina novorođenih, bio sam zbunjen tim prvim bleskom života… Počeo sam da cenim i najskromnije manifestacije života, za koje u prošlosti nisam imao ni vremena ni interesovanja. Pogled na neku činiju sa pirinčem ili povrćem bio mi je dovoljan pa da osetim ogromnu zahvalnost Bogu na tim darovima. Insekti u vazduhu, trava na trgu, drveće, oblačni dani, sunčani dani, plima života koja se slivala širokim ulicama – sve to i još mnogo drugih stvari odjednom su za mene postali čudesni oblici života,koji su me ispunjavali uzbuđenjem.
Nisam tada još ni bio svestan toga da je 27. septembra počeo u meni dubok preobražaj, čiji su se nagoveštaji pojavili još onoga dana kad sam sahranio svog oca, a na povratku primio u svoja kola dvojicu auto-stopera.
TRAGANJE ZA NAUČNIM MIŠLJENJIMA I DOKAZIMA
Oduševljen veoma pozitivnim razvojem svoga zdravlja, Satilaro je počeo sa traganjem za knjigama i spisima koje daju naglasak na zdravstveni aspekt ishrane i njen značaj jer mu se činilo da je nemoguće da takvih zapažanja i radova nema. Krenuvši da posećuje medicinsku biblioteku, bio je prijatno iznenađen koliko u stvari takvih radova je već objavljeno, ali očigledno je bilo da nisu naišli skoro ni na kakav odjek u svetu javnosti i medicine.
“Štaviše, kada se kod mene pojavilo to interesovanje, postojao je već niz uglednih naučnika koji su tvrdili da su u većini slučajeva oboleli od raka u stvari žrtve svojih navika i svog ukusa u pogledu ishrane..”
Evo nekih primera koje je Satilaro pronašao u to vreme:
– “Na konferenciji za štampu koja je održana 14. januara 1977, senator Makgavern objavio je Ciljeve koje bi SAD trebalo da ostvare u oblasti ishrane, rekavši sledeće:
“Činjenica je da se naš način ishrane radikalno izmenio za poslednjih pedeset godina, što je imalo krupne posledice i često veoma štetno delovanje na naše zdravlje… Prevelike količine masnoća, suviše šećera ili soli može da se dovede u vezu i stoji u direktnoj vezi s oboljenjima srca, rakom, gojaznošću i moždanim udarom, pored ostalih smrtonosnih bolesti. Sve u svemu, šest od deset najčešćih uzroka smrti u SAD ima neke veze sa našim načinom ishrane.”
– Dr Đio Gori, raniji pomoćnik direktora Nacionalnog Instituta za rak, rekao je u svom svedočenju: “Epidemiološka istraživanja pokazuju da su oblici raka koji, kako izgleda, zavise od ishrane: rak želuca, jetre, dojke, prostate, debelog i tankog creva.”
– Dr Ernst Vajnder, predsednik i medicinski direktor Američke fondacije za zdravlje sa sedištem u Njujorku, izjavio je: “Rak dojke, prvi na listi uzroka umiranja od raka kod žena, ima geografsku distribuciju sličnu distribuciji raka debelog creva i takođe je svuda u svetu povezan sa ishranom koja je bogata masnoćama. Ta je bolest relativno retka u Japanu, ali se povećava njena rasprostranjenost među japanskim imigrantima u SAD. Kao i rak debelog creva, tako se i rak dojke relativno retko sreće među stanovništvom Portorika, čija ishrana sadrži relativno malo holesterola i masnoća.” Itd., itd…
“Čitajući ova dokumenta prvi put, ja sam se živo zainteresovao i ujedno iznenadio. Pa ovde su bile postavljene osnove preventivnoj medicini i jednom prilazu brizi o zdravlju koji je bio potpuno nov a da to nije pobudilo ni najmanje interesovanje u dobrom delu medicinske profesije. Pošto tokom studija ne stiču temeljnije obrazovanje u oblastima preventivne medicine i ishrane, lekari ovim oblastima ne posvećuju naročitu pažnju. Oni smatraju da se njihova uloga pre svega sastoji u tome da intervenišu u slučaju neke kritične situacije, a ne toliko u tome da uče svoje pacijente kako da preduprede bolest. Zbog toga je prevencija zanemarena u korist jedne stare prakse koliko i sama medicina, a ta je da se lekari bave samo bolesnima, a ne i zdravima.”
“Čovekov probavni trakt sličniji je probavnom traktu biljoždera nego mesoždera. Mesožderi, koji imaju relativno kratka creva, brzo vare meso, čime se smanjuju ili čak eliminišu opasnosti koje može da izazove truljenje hrane u crevima. Međutim, duži trakt kod čoveka neosporno pogoduje truljenju hrane.”
“Život koji sam ranije vodio bio je prava formula za obolevanje od raka: ishrana bogata masnoćama, sa obiljem rafinisanih proizvoda od brašna i desertima od slatkiša, kao i sedelački način života (tek u poslednje vreme sam počeo da vozim bicikl). Nije onda nikakvo čudo što sam tokom 20 godina imao problema sa probavom. Trebalo je to da protumačim kao znak pogoršavanja mog zdravlja. Jer, moja creva su očigledno teško varila hranu. I, umesto da menjam hranu, ja sam uzimao lekove da bih potisnuo simptome bolesti. Nikada se nisam hvatao u koštac sa uzrocima takvog stanja, i na kraju, ti su uzroci kod mene izazvali rak. Pošto to nisam shvatao, činilo mi se da je to što mi se dogodilo hir sudbine, kao da je rak nešto izvan mene. Moja novostečena svest otvorila mi je sad oči. Nisam više mogao da smatram nedužnim, niti da se predajem samosažaljevanju.
I mada nisam ni pomišljao na to da sam zaslužio još jednu šansu, ona mi je ipak bila data. Za ovo sam osećao zahvalnost,takvu veliku kakvu nikad ranije nisam doživeo. Izrazio sam je tako što sam ponovo počeo da dolazim u crkvu, mada ne često. Osim toga, počeo sam svakodnevno da se molim Bogu. Nisam to činio na neki formalan način, niti pod pritiskom neke kritične situacije, kao nekad, kad je moja molitva bila preklinjanje u trenucima krize. Sada sam prilikom svakog buđenja osećao potrebu da izrazim svoje jedinstvo sa svekolikim životom i sa Tvorcem, koji me je poveo ovim putem spoznaje i ozdravljenja. Bio je to početak jednog dijaloga. Bilo je to takođe moje najdublje izražavanje vere otkako znam za sebe pa do danas.”
