“Vraćen u život” – Dr. Entoni Dž. Satilaro, odlomak iz knjige (peti deo)

vraćen u život
Problemi dr. Satilara su se nastavili usled bolova koji su se vremenom povećavali, a dejstvo sredstava za umirenje bolova su bila sve slabija. Uporedo sa tim, slabio mu je organizam i počele su da se javljaju redovne mučnine i povraćanje, kao reakcije na jake lekove. Ne znajući šta više da uradi kupio je i jednu spravu na bazi akupunkture za elektrostimulaciju tačaka. Bilo je nekih efekata na smanjenje bolova, ali to nije bilo dovoljno pa se on vratio perkodanu i povraćanju.


Bromptov koktel

“… Situacija je postala nemoguća. A tada sam saznao za Bromptonov koktel.
Ovaj koktel je kombinacija narkotika: morfijum, koji eliminiše bol; kokain, koji stvara euforiju; i kompazin, koji sprečava mučninu i povraćanje. Pročitao sam u jednom stručnom časopisu da ovu mešavinu u nekim ustanovama daju pacijentima koji umiru. Prošle su otprilike dve nedelje od neprilike koju sam doživeo u Atlantik Sitiju, kada sam zamolio apotekara Metodističke bolnice da mi pripremi taj koktel.
Isprobao sam njegovo dejstvo prvi put onoga dana kada smo u Bolnici primili na tad nove medicinske sestre, koje su tek diplomirale. Mene je zapala dužnost da im održim govor. Neposredno pre nego što sam iz svog kabineta pošao na svečanost prijema novog osoblja, progutao sam veliku kašiku tog narkotika i uputio se ka konferencijskoj dvorani. Prolazeći kroz hodnike, osećao sam kako droga u meni deluje. Odjednom sam bio kao ponesen i pun euforije. Koračao sam ne osećajući svoju težinu i dok sam stigao do govornice, činilo mi se kao da sam dobio krila. Odjednom je za mene čitav svet postao čudesan. Nigde više ni bola ni depresije, čitava Zemlja je bila je divna i nastanjena srećnim medicinskim sestrama. Održao sam najbolji govor svog života… Kada sam završio govor, buran aplauz prolomio se dvoranom. Bio sam ushićen. Ko bi pomislio da sam bolesnik kome je preostalo još samo malo vremena života? Bro,ptonov koktel bio je odgovor na zagonetku.
Bilo je tu, doduše, i nezgoda. Otprilike jedan sat posle uzimanja tog leka teško sam izgovarao reči i izražavao misli. To bi obično potrajalo jedan, ponekad i dva sata. Za to vreme nikog nisam mogao da primam u svom kabinetu, a Mari Đeniro štitila me je od telefonskih poziva i posetilaca. Osim toga, koktel je, kao i perkodan, gubio dejstvo dugo vreme pre nego što sam bez rizika mogao da uzmem novu dozu. Tako sam i sada morao da trpim bol u leđima i po nekoliko časova dnevno.

 

Makrobiotika

Dogodilo se to 24. avgusta, kada sam, stigavši u svoju zgradu sa strahovitim bolom u leđima, od vratara u holu dobio poštansku potvrdu na kojoj je pisalo da me na pošti čeka pošiljka za koju moram da platim neplaćenu poštarinu od 67 centi. Odmah produžih na poštu i podigoh pošiljku: bila je od Maklina, što je i objašnjavalo to što na njoj nije bilo poštanske marke – ti momci su očigledno slabo stajali sa novcem. Ja sam se ipak iznervirao zbog toga što sam morao da platim taksu za pošiljku koju nisam tražio.
Vratih se kući i otvorih omot. U njemu se nalazila knjižica pod naslovom “Makrobiotički prilaz raku”. Makrobiotika? Maklin nije pominjao naziv tog načina ishrane. Pitao sam se nije li to ona šašava dijeta na bazi mrkog pirinča. On je, doduše, rekao da se ta ishrana sastoji od integralnih žitarica i povrća, ali nije spominjao taj naziv. Ja se namestih na kauču što sam bolje mogao i uzeh da listam tu knjižicu.
“Makrobiotički prilaz raku” bio je u stvari brošura sa svedočanstvima ljudi koji su dvrdili da su se pomoću makrobiotike izlečili od raka, i to od takvih oblika koje su u mnogim slučajevima lekari dijagnostifikovali kao neizlečive. Pošto sam površno pogledao tu brošuru, upravo sam nameravao da je bacim u korpu, kad ugledah ime doktorke Rut Šefer, koja je opisala kako se pomoću makrobiotike uspešno izlečila od raka dojke. Napomenula je da je po profesiji lekar, sa praksom u Filadelfiji, Odložih knjižicu da bih u Imeniku lekara potražio ime Rut Šefer ili je to neko fiktivno ime, uneto u tu brošuru da bi to što se u njoj tvrdi delovalo autentično. Zaista sam našao ime te lekarke i njen kućni broj, pa sam odlučio da je pozovem. Odazvao se muški glas.
“Dobar dan”, rekoh, “da li bih mogao da govorim sa doktorkom Rut Šefer?”
“Poznajete li Vi moju suprugu?” – upita gospodin Šefer.
“Ne, ali sam pročitao njeno svedočenje u brošuri “Makrobiotički prilaz raku”, pa sam stoga želeo da razgovaram s njom.”
“Žao mi je”, reče moj sagovornik, “moja supruga nije ovde. Ona leži u bolnici i nalazi se u poslednjem stadijumu raka.”
“Oh, izvinite molim Vas, shvatam da sam pogrešio. Vi ste u stvari odgovorili na moje pitanje. Makrobiotika, dakle, ne leči rak.”
Već sam nameravao da spustim  slušalicu kad gospodin Šefer, koji je odjednom živnuo, nastavi razgovor:
“Ali, saslušajte me, to nije tako. Makrobiotika zaista ima dejstva. I dok se ona pridržavala tog načina ishrane, njeno se stanje poboljšavalo. Postojali su čak veoma ohrabrujući znaci. Ali ona nije imala snage da u tome istraje. Mrzela je tu hranu.”
“A smatrate li da vredi i to pokušati? Naime, i ja sam čovek koji će uskoro umreti od raka”, rekoh.
“Svakako da vredi pokušati”, glasio je Šeferov odgovor.
On mi još dade i telefonski broj Denija Veksmena, direktora filadelfijske Fondacije Istok-Zapad, organizacije koja ima za cilj širenje ideja makrobiotike.
Odmah sam potom telefonirao Deniju Veksmenu. Objasnio sam mu od čega bolujem i rekao mu da sam pročitao svedočenje Rut Šefer. Takođe sam ga upitao mogu li da ga posetim. Mi se onda dogovorismo da se vidimo 27. avgusta.
Kiša je padala uveče  tog 27. avgusta, i ja baš nisam lako našao Veksmenovu kuću, koja se nalazila u Bala Sinvidu, ekskluzivnoj stambenoj četvrti Filadelfije. Dok sam se vozio do tog mesta, ispunjavala me je strepnja i sumnja. Bio sam uveren da sebe predajem u ruke nekoj bandi šarlatana. Pred očima mi je lebdeo lik nekog nadrilekara koji u svom ormanu drži nekakve naprave sopstvene izrade, za koje tvrdi da leče rak. Duboko sam sumnjao u sebe. Bilo mi je jasno da sam zbog svog očajanja postao veoma lak plen, ali, na kraju krajeva, nisam imao alternative. Mogao sam samo da biram: da pokušam nešto sasvim neuobičajeno ili da umrem. Zaokupljen tim mislima, vozio sam dalje i gledao preda se.
Konačno nađoh i tu kuću. Dočekala me je jedna mlada žena, a kada uđoh, ona zatraži od mene da skinem cipele. Baš čudno, pomislih, ali ostavih svoje cipele pored još pet-šest pari, poređanih blizu vrata. Žena me uvede u neku radnu sobu, pošto smo prošli kroz trpezariju u kojoj je pet- šest osoba sedelo na jastucima razmeštenim na podu oko niskog stola. Pomislio sam najpre da oni tu puše travu. Ali neobični miris koji se širio kućom nije bio miris marihuane,već miris hrane. Čekao sam nekoliko minuta u radnoj sobi, kada se pojavi Veksmen.
Bio je to čovek od nekih trideset godina, srednjeg rasta, svetlog tena, malo preplanuo od sunca. Lice mu beše ovalno, oštrih crta, bademastih očiju i dugog, tankog nosa. Osim nekoliko pramenova koji su mu prekrivali teme, bio je ćelav. Videlo se da je, iako mršav, u dobroj fizičkoj kondiciji. Sve u svemu, imao je dečački izgled pomalo stidljivog mladog čoveka, ali oči su mu izražavale sposobnost, pa čak i samouvernost.
Pozdravio me je stiskom ruke i zatražio da mu opišem svoju bolest. Ja sam mu detaljno opisao oblik raka od kojeg bolujem, kao i operacije koje sam izdržao, i pomenuo da sad uzimam estrogene. Pokazao sam mu i spravu za akupunkturu, koju sam nosio na leđima, a kojoj on, na moje čuđenje, nije posvetio ni najmanju pažnju. A ja sam bio ubeđen da će mi preporučivati da je i dalje koristim; nisam naime verovao da on poznaje neki sistem za ublaživanje bolova, a pogotovo ne za lečenje raka. Kada završih svoje izlaganje, on mi priđe da bi me pregledao i to na najneobičniji način koji sam ikad video.
Najpre je pažljivo posmatrao moje lice, pa je onda prešao na oči: tražio je od mene da gledam gore, levo, desno i dole. Rekao je da zavrnem rukave da bi mi pregledao ruke, što je učinio veoma brižljivo. Zaključio sam da mi on tako ispituje meridijane, mada mi nije bilo jasno šta on tu u stvari vidi. Onda mi je još rekao da skinem čarape da bi mi pregledao stopala. I to je učinio vrlo temeljno. Dok mi je pregledao pojedine delove tela, on bi mi, ponegde, vrhovima prstiju pritisnuo pokoju tačku na rukama, šakama, stopalima. Ti su dodiri prstima bili sasvim laki; međetim, mora da je birao takozvane tačke pritiska, pošto je njihovo dodirivanje izazvalo začudo oštar bol. Dok me je pregledao, Veksmen nije progovorio ni reći. Činilo mi se da je potpuno utonuo u svoje misli. Bilo je u njemu i nečeg zagonetnog. Ali, imao sam utisak da iskreno prilazi tome što radi, pa sam sarađivao sa njim. Kada je pregled bio završen, ja ponovo obuh čarape, pa smo onda malo razgovarali.
“Vama može da se pomogne”, reče mi Veksmen. “Moraćete strogo da se pridržavate makrobiotičke ishrane. Kroz tri do četiri nedelje znaćemo da li imate šansu da se izvučete.”
Posmatrao sam njegovo lice, tražeći neku indikaciju koja bi mi omogućila da bolje uđem u tok njegovih misli. Da li on ima neki lek? I šta ja treba da uradim? Istog trenutka, ja se odlučih.
“Šta je makrobiotika?” – upitah ga.
“U suštini, to je način života koji obuhvata i način ishrane i određenu filosofiju, a čija je svrha da čovek unapredi svoje zdravlje i da bude srećan. Režim ishrane može unekoliko da se razlikuje zavisno od zdravstvenog stanja pojedinca, od njegovog mesta boravka i od godišnjeg doba.  Što se Vas tiče, moraćete da jedete 50-60 odsto integralnih žitarica, naročito mrkog pirinča, 25 odsto kuvanog povrća, i to onih vrsta koje uspevaju u ovom kraju, 15 odsto mahunarki i morskih algi, a ostatak Vašeg jelovnika sastojao bi se od čorbi i raznih začina.”
Potom mi je detaljno objasnio koje namirnice treba da budu moja hrana. Većina naziva koje je pomenuo bili su mi tuđi, ali kada je nabrojao namirnice koje bi trebalo da izbacim, bile su to sve one koje sačinjavaju moj standardni jelovnik. Trebalo je da se odreknem mesa, mlečnih proizvoda, rafinisanih žitarica, uključujući beli hleb i proizvode od belog brašna. Da izbacim, u bilo kom obliku, šećer, ulje, jezgrasto voće, sveže voće, gazirana pića i namirnice koje sadrže sintetički dobijene hemijske supstance i konzervanse. Napomenuo je da standardna makrobiotička ishrana normalno sadrži neke vrste ribe, voćne deserte i druge prirodne zaslađivače, ali da ja, pošto je moje stanje tako ozbiljno, treba da prihvatim stroga ograničenja sve dok se kod mene ne pokažu stvarni znaci poboljšanja.

 

Dr Kuvar

“Moja žena drži kurs kuvanja, i sledeći čas biće u subotu”, reče Veksmen. “Zašto ne biste i Vi došli? Na taj način moći ćete više da naučite o makrobiotici i da upoznate namirnice i načine njihovog pripremanja.”
Napustio sam kuću Veksmenovih potpuno zbunjen i očajan. Sama činjenica što sam došao ovamo i dozvolio da me pregleda ovaj momak, tridesetogodišnjak koji sigurno nikada nije studirao medicinu, značila je da sam pao na najniže grane. Ja, naravno, u sve to nisam verovao, ali nešto mi je govorilo da ipak dođem sledeće subote i prisustvujem času kuvanja. Ne znam šta je to na mene uticalo – da li nešto u Veksmenovom držanju, ili možda to što mi je rekao muž doktorke Rut Šefer, ili pak duboko poverenje u sopstveni kritički sud. Uostalom, govorio sam sebi, uskoro ću videti da li išta vredi to što mi ovde preporučuju. Bio sam odlučio da se bolje informišem o makrobiotici; pa nisam imao šta da izgubim!
Te subote, bio je Praznik rada, otišao sam kod Veksmenovih na čas kuvanja. Bilo je tu još sedam-osam polaznika kursa, većinom mladih ljudi, osim jednog para u četrdesetim godinama. Bili su revnosni i puni entuzijazma; čitao sam im to sa lica. Ja sam to, duboko skeptičan, objašnjavao njihovom neverovatnom naivnošću. Uostalom, govorio sam sebi, oni sebi mogu dozvoliti da budu naivni, pošto niko od njih nije bolestan. Posle izvesnog vremena postalo je očigledno da je većini polaznika kursa makrobiotika već dobro poznata. Okupljeni u kuhinji, čekali smo da stigne i gospođa Veksmen.

makrobiotika namirnice

Kuhinja Džudi Veksmen bila je prostrana i na tipičan način uređena: drveni ormani, radne površine od formike, drvene daščice za seckanje i sav ostali pribor. Ova uredna i čista kuhinja razlikovala se od svih ostalih kuhinja koje sam ranije video po asortimanu životnih namirnica koje su se tu nalazile. Na svakoj polici bili su bokali puni različitih vrsta pasulja: crvenog, crnog, zelenog i žutog. U drugim bokalima nalazilo se to što su, kako mi se činilo, bile razne vrste žitarica, većina njih tamne ili zlatne boje. Najveći deo ostalih namirnica – od kojih su neke bile označene natpisima na jezicima zemalja Dalekog istoka – bio je za mene zagonetan. Na jednoj polici nalazilo se nekoliko vrsta povrća: šargarepa, čitava sa stabljikama, luk, neko lisnato povrće, za koje mi je rečeno da je kelj, i nešto što je izgledalo kao veoma duga izbeljena šargarepa. Neko od polaznika kursa mi reče da je to dajkon, japanska rotkva. Na jednoj strani sobe nalazio se veliki džak sa štampanim natpisom: Organski gajen mrki pirinač. Nekoliko lonaca i tiganja i jedan veliki ekspres-lonac stajali su na štednjaku.
Ta je kuhinja bila sušta suprotnost mojoj. Smatrao sam da je moja kuhinja dobro snabdevena ako sam u plakaru imao flašu vina i nešto za grickanje, a u frižideru pivo i gazirana pića. Što se pak hrane tiče, ja sam, kao i većina veoma zauzetih lekara, mnoge obroke jeo na brzinu, i to su vrlo često bila gotova jela. Teško sam sebe mogao da zamislim da jedem makrobiotičku hranu.
Džudi Veksmen uđe u kuhinju. Ona sve prisutne pozdravi osmehom i lakim poklonom glave, a onda se dade na posao, razmenjujući pri tom pokoju reč sa polaznicima kursa.
Kretala se po kuhinji spretno i gipko, nastavljajući razgovor dok je neverovatnom spretnošću pripremala hranu. Kestenjastu kosu bila je vezala u konjski rep. Imala je velike oči, isturane jagodice i topao osmeh. Nije bila visoka, pre bi se reklo srednjeg rasta i vitka. Govorila je intonacijom kao da peva, a mogao se osetiti i trag stranog akcenta, za koji sam mislio da ga je ponela iz Istočne Evrope, ali mi rekoše da je iz Izraela.
“Danas ćemo pripremiti jednostavan obrok od miso supe, integralnog pirinča kuvanog u ekspres-loncu, obarenog povrća i jednog jela od hidžiki algi i šargarepe”, reče gospođa Veksmen.
Ona tada započe pripreme za kuvanje. Najpre nasu mrki pirinač u lonac, dodade vode, pa promeša više puta blagim pokretima u smeru suprotnom kretanju kazaljke na satu. Onda pirinač istrese na cediljku da bi prljava voda otekla; procedila je tako pirinač tri puta, pa ga prebacila u ekspres-lonac, u koji je nalila nekoliko šolja vode i stavila sasvim malo morske soli. Poklopac je hermetički zatvorila i namestila ventil na vrhu. Pošto je pirinač stavila na jaku vatru, posvetila je pažnju povrću i algama, koje stavi u zemljanu činiju sa malo vode da bi se natopile. Onda šargarepama odseče stabljike i stavi ove u frižider. “Ne treba da bacamo nijedan deo povrća”, reče Džudi Veksmen, “stabljike šargarepe su odličan i hranljiv zeleniš. Mi i šargarepu ne ljuštimo, zbog toga što se mnogi njeni hranljivi sastojci nalaze na samoj površini.” Rekavši to, ona uze četku za povrće, pa njom istrlja šergarepu i dajkon, a kelj opra ispod jakog  mlaza vode. U međuvremenu, ventil na ekspres-loncu počeo je da se okreće, i ona smanji vatru na kojoj se kuvao pirinač. Tokom narednih 45 minuta lonac je tiho pištao na slaboj vatri. Za to vreme Džudi nam je davala praktična uputstva za pripremanje pojedinih jela, da bi zatim rekla nešto i o filosofiji na kojoj se zasniva makrobiotika i način pripremanja makrobiotičkih jela.
“Prema našoj hrani treba da se odnosimo sa poštovanjem i zahvalnošću, svesni toga šta ona za nas znači. Ona nas svakog dana krepi i daje nam život, ali ona nije prosto gorivo, već se preobražava u krv i ćelije tela. Na taj način mi se, zahvaljujući tome što jedemo, svakodnevno obnavljamo. Ako jedemo namirnice koje su masne i pune veštačkih hemijskih supstanci, a pripremljene na haotičan način, i mi ćemo uskoro postati bolesni i haotični. Ako pak uzimamo čiste namirnice dobrog kvaliteta, koje smo pripremili na jednostavan način i sa osećajem zahvalnosti, bićemo zdravi, bistre glave i sposobniji da radimo ono za šta smo se u životu opredelili.”
“To je kao da gradimo kuću”, nastavi Džudi Veksmen, “ako koristimo loš građevinski materijal, kuća će se uskoro srušiti; ako budemo gradili kuću od čvrstog i fleksibilnog materijala, kuća će dugo da se održi i dobro će nam služiti.”
Što se tiče filosofije makrobiotike, prema rečima Džudi Veksmen, kuvanje je umetnost iznad svih ostalih, jer jedino ona može direktno da izmeni kvalitet naše krvi i naših ćelija. Mada nas sve  vrste umetnosti, svaka na svoj način, podstiču i uzbuđuju, nijedna druga vrsta umetnosti nije u stanju da tako radikalno preobrazi naše telo i duh kao što to čine hrana i kuvanje. Zbog toga je od velike važnosti kako smo se opredelili, jer kuvar-umetnik može onim što stvara da dovede do ozdravljenja ili do obolevanja.
Na tom kursu kuvanja ja sam prvi put čuo i izraze jin i jang…
… Put ka zdravoj ishrani sastoji se u pripremanju jela od zdravih namirnica, pri čemu jelovnik treba da bude tako sastavljen da postoji ravnoteža između jina i janga… A to stanje ravnoteže, kako tvrdi makrobiotika, ima za rezultat dobro zdravlje…
… Ipak, morao sam da priznam da su Džudi i Deni Veksmen, koji su se deset godina tako hranili, izgledali zdravi. Takav su utisak ostavljali i drugi ljudi na kursu kuvanja, koji su tvrdili da su već izvesno vreme privrženi makrobiotici.
Posle jednog i po sata ručak je bio skuvan. Pripremljena jela su bila veoma prijatna za oči. Mrki pirinač, skuvan u ekspres-loncu, bio je boje bambusa, a serviran je u činiji od tamnog drveta. Para se dizala iz te činije dok ju je jedna žena unosila u trpezariju i postavljala na niski sto. Povrće, obareno u vodi, u potpunosti je sačuvalo svoju boju, a nije se pretvorilo u bezobličnu masu, kao ono koje obično dobijamo u restoranima. Crne morske alge i žute šargarepe pružale su zanimljiv kontrast boja, a lepe je boje bila i svetlosmeđa miso supa. Rekoše mi da se ta supa priprema na bazi fermentirane soje i da je bogata enzimima i bakterijama, koje povoljno utiču na varenje. U supu su bili ukuvani povrće i vakame alge.

makrobiotički obrok

Nestrpljivo sam očekivao da probam ta jela. Nikad ranije nisam bio na nekom ručku gde su ljudi pridavali tako veliku važnost isceliteljskom dejstvu hrane. Bio sam impresioniran jednostavnošću tog jelovnika i poštovanjem sa kojim su  se ljudi odnosili prema hrani.
Uneli su zatim u trpezariju i ostala jela i stavili ih na niski sto. Sedeli smo na jastučićima, svaki je od nas kao pribor za jelo pred sobom imao štapiće i porculanske japanske kašike. Kada je Džudi Veksmen upitala da li bi neko više voleo viljušku, prihvatio sam njen predlog. Pre nego što smo počeli da jedemo, svi su se uhvatili za ruke i izgovorili tihu molitvu zahvalnicu.
Uzeo sam gutljaj supe. Bila je slana i ne baš mnogo ukusna. Ali vakame alge bile su baš užasne, i zbog njih sam ostavio supu, čekajući druga jela.
Pirinač je, mada bez posebnog ukusa, bio podnošljiv. Povrće je bilo hrskavo i ukusno, pa ipak, pošto nikad nisam bio ljubitelj povrća, nism naročito uživao u tom jelu. Hidžiki alge bile su mi odvratne. Kažu da nije lako naviknuti se na alge, a ja sam ih jedva i dotakao. Pojeo sam malo pirinča i povrća kojim su me služili. I upravo sam pomišljao na breskve sa sladoledom, koje bih u restoranu poručio za desert, i malo je nedostajalo pa da to kao vic ispričam drugima, kad oni stadoše da čestitaju Džudi Veksmen na odličnom ručku. Mora da su svi obožavali takvu hranu, bar ako je suditi po tome što su se svi poslužili po nekoliko puta. Ručak je trajao tri četvrti sata.
“Da li se ovo lakše jede kada se čovek navikne?” – upitah.
Odgovor je glasio da je to zaista samo stvar navike, da ih je u početku makrobiotička hrana u početku odbijala, ali da su je, uz malo istrajnosti, uskoro zavoleli. Ja im to ne bih poverovao da nisam video sa kakvim zadovoljstvom jedu. Kada su svi završili, odnesoše tanjire u kuhinju i dve-tri žene opraše sudove. Upravo sam nameravao da pođem, kada mi se obrati jedna od učesnica ovog kursa: “Ako se ne varam, Vi ste doktor Satilaro?”
” Jesam, a Vi?”
“Moje je ime Mona Švarc. Ja sam direktor Centra Istok-Zapad u Floridi, a Deni mi je pričao o Vašem slučaju. Htela sam samo da Vam kažem da će sve to biti u redu. Videćete, Vi ćete ozdraviti.”
Ovo je bilo prvi put za poslednja tri meseca da je neko izrazio i najmanji optimizam u vezi s mojom bolešću, izuzev ohrabrenja koje mi je pružio Deni Veksmen. Bio sam veoma dirnut.
“Mnogo Vam hvala”, rekoh. “Ali šta Vas je podstaklo da mi to kažete?”
“Znate, i ja sam mnogo toga prošla”; reče Mona Švarc. “Ispričaću Vam jednog dana, kada za to budemo imali više vremena, svoju životnu istoriju. Zasad hoću samo da Vam kažem da ne budete suviše zabrinuti. Prosto jedite tu hranu, odnosite se prema njoj sa poštovanjem, vodite aktivan život i usmerite svoje misli u pozitivnom pravcu, pa će se sve povoljno razvijati.”
“Hvala Vam još jednom”, odgovorih, i Mona pođe u kuhinju, a ja se oprostih i odoh.
Izlazeći iz kuće Veksmenovih imao sam osećaj kao da sam boravio u nekom drugom svetu. Pitao sam se da li sve to nisam sanjao. Onda sedoh u kola i uputih se pravo u prodavnicu prirodnih životnih namirnica, čiji su vlasnici bili Deni Veksmen i njegov brat Hauard. Kupio sam tu hranu, ekspres-lonac, kuhinjski pribor, lonce i tiganje, sve u vrednosti od 150 dolara. Kada sam sve to stavio na sto pored kase, dok je blagajnica otkucavala cene, čuo sam iza sebe glas koji mi je govorio: “Dakle i Vi prelazite na makrobiotiku?” Okrenuvši se, spazih mladu ženu.
“Da”, rekoh, “a otkud znate?”
“Pa, dovoljno je videti sve to što ste kupili”, reče ona, smejući se. “Kupili ste baš sve, nedostaje Vam samo sudopera”.
“Da”, rekoh, “a pri tom nemam pojma kako se sve te stvari upotrebljavaju.”
Oboje se srdačno nasmejasmo, što me je malo oraspoložilo. Odjednom sam imao utisak da sam se upustio u veliku avanturu. Ne bi trebalo sve to tako ozbiljno da shvatam, pa to je samo hrana, govorio sam sebi dok sam se vozio kući.
Bilo je rano popodne kada stigoh kući, pa odlučih da odmah prionem na posao. Hteo sam da spremim jednostavan obed od integralnog pirinča, zelenog povrća i pasulja. Sve sam to stavio u lonce, pa na štednjak. Pirinač sam oprao na isti način kao što je to činila Džudi Veksmen i onda dodao nekoliko šolja vode. Pasulj sam stavio u veliki lonac pun vode i uključio ringlu. Iseckao sam nekoliko glavica luka sa listovima kupusa i stavio ih u tiganj. Dodao sam malo vode i promešao.
Odjednom  nisam mogao da se setim da li sam posolio pirinač koji je već bio zatvoren u loncu. Nisam znao da li je to baš tako važno ili nije, i u jednom sam pomislio da pozovem telefonom Džudi Veksmen i da je upitam, ali sam odmah odustao od toga jer mi se činilo da bi pomislila o meni da sam idiot. Biće to već u redu onakvo kako bude ispalo, a sledeći put moraću da se setim da posolim jelo.
Da bih se malo opustio, prešao sam u dnevnu sobu i stavio na gramofon ploču sa muzikom Kola Portera. Onda se vratih u kuhinju i pogledah jela koja su se kuvala. Video sam da će još potrajati izvesno vreme dok se skuvaju pirinač i pasulj, pa sam zato isključio kupus i luk. Bilo je tek tri sata po podne. Dva i po časa kasnije moja večera bila je upropašćena: pirinač crn, ugljenisan, a pasulj tvrd kao kamen. Bez svega ostalog nije mi se dalo ni da jedem kupus sa lukom. Ostavio sam sve na štednjaku i bacio se na sofu, utučen i ubeđen da sam potpuno nesposoban. Hteo sam već od svega toga da odustanem. Nije za mene ta makrobiotika, govorio sam sebi. Ali pošto sam bio gladan, pojeo sam malo raženog hleba sa tahinijem, pireon od susama- koji sam kupio tog dana. Eto, to mi je bila večera, a nije bila ni loša. Mislio sam na ručak kod Veksmenovih. Znao sam da bih  mogao da jedem pirinač i povrće a verovatno i miso supu. Trebalo bi mi, po svoj prilici, malo više vremena da se naviknem na alge.
Sutradan ujutro pozvao sam Denija Veksmena i rekao mu da ne umem da kuvam tu hranu. Upitao sam ga nema li u gradu restorana u kojima bih mogao da dobijem makrobiotičku hranu. On mi odgovori da nema, ali doda da će nešto pokušati da nešto učini za mene i da će me onda pozvati.
Veksmen mi se stvarno javio još istog dana i rekao da je razgovarao sa svojom ženom, pa da me oni pozivaju da se redovno hranim kod njih. Džudi bi čak mogla da za večeru pripremi malo više za mene, tako da imam za ručak sutradan, a doručak bih mogao sam da pripremim od miso supe i ovsene kaše. To me je veoma obradovalo. Odlučio sam, naravno, da prihvatim njegovu ponudu. Rekoh mu da ću uplatiti za svoje obroke i zahvalio mu na velikodušnosti.

2 Comments - Write a Comment

  1. Autentican, jednostavan i inspirisuci tekst ovog lekara…. odlicno je procitati kako se jedan lekar, uprkos svemu prihvatio makrobiotike… savrseno!

    Reply

Leave a Reply to Svetlana Cancel reply