“Vraćen u život” – Dr. Entoni Dž. Satilaro, odlomak iz knjige (šesti deo)

Po dogovoru, Satilaro je otišao kod Veksmenovih na večeru. Tamo je upoznao grupu mladih ljudi: Džeri Mur, Čarls Hjugas, Skot i Barbara Mouzis i Grazina Polic. Njih petoro su živeli kod Denija i Džudi Veksmen i nameravali da jednog dana postanu učitelji makrobiotike.
Satilaro se još uvek upoznavao sa novim i neobičnim namirnicama. U današnje vreme su te namirnice relativno poznate i ljudima koji se ne bave makrobiotikom, ali tada je sve to bila velika retkost i poznato samo uskoj grupi ljudi. Odlučio je i da nauči da jede sa štapićima i da se privikne na nove ukuse. Jedino se mučio sa ukusom algi koje su mu bile najodvratnije od svega.
“Kao da jedem splačine”, reče Satilaro.
Na to svi prasnuše u smeh. Čarls pljesnu rukama i glasno se nasmeja. I Deni se srdačno nasmeja, a Džudi stidljivo pokri usta rukom, jer se i ona smejala. Odjednom nesta napetosti. Kada se utiša smeh, ponovo započe razgovor, i u grupi se oseti opuštenost. Nekoliko ljudi me je bodrilo da jedem te alge, i ja sam uspeo da malo toga progutam.vraćen u život
“Alge su od fundamentalne važnosti kao doprinos Vašem ozdravljenju”, reče mi Deni. “Posle izvesnog vremena počeće čak i da Vam prijaju, videćete.”…
… Srećom, nikada se nisam vezivao za neki način ishrane ili, recimo, neku nacionalnu kuhinju, nisam od onih koji žive za to da bi jeli. Svakako, jelo mi je pričinjavalo zadovoljstvo, ali ono mi nikada nije bilo, kao mnogima koje sam poznavao, od životne važnosti. Više mi je bilo stalo do mog života nego do mojih navika u pogledu ishrane. Zbog toga sam i odlučio da isprobam taj novi način ishrane, bez obzira na to što mi ta hrana baš naročito ne prija.
Pred kraj obeda osmelio sam se da postavim nakoliko suštinskih pitanja o makrobiotici, na koja mi je Deni odgovorio. A po završetku večere postavio sam pitanje koje me se najviše ticalo: “Na koji način makrobiotika leči rak?”
Deni napravi pauzu od nekoliko minuta pre nego što mi odgovori. U međuvremenu raspremiše sto i donesoše jedan blagi čaj od grančica, koji zovu banča ili kukiča. Dok smo pijuckali čaj, zapazio sam da je Deni, po svojoj prirodi, introvertan i uzdržan. Kada bi mu neko postavio pitanje, on ne bi odgovorio odmah, već kao da se najpre preslišavao pre nego što će odgovoriti. Pored snage, tu je bilo i odmerenosti.
“Ljudi u raku vide neprijatelja”, reče mi Deni. “Zbog toga ga odmah hirurški odstranjujemo ili ga bombardujemo zračenjem i lekovima. Pokušavamo da ga uništimo i na taj način eliminišemo. Ali, samim tim postupkom mi na kraju uništimo i sebe. Makrobiotika smatra da je to pogrešan prilaz.”…
Zatim mu je Deni objasnio makrobiotički prilaz raku, a onda je prešao na kratki istorijat ishrane Amerikanaca:
“… Godine 1900, Amerikanci su se hranili pretežno integralnim žitaricama, svežim povrćem i voćem, dok su u njihovoj ishrani znatno manji udeo imali crvena mesa, mlečni proizvodi, veštačke boje i konzervansi. To ne znači da oni nisu jeli meso, jaj, sir i slično, već da su toga jeli neuporedivo manje nego danas. U njihovoj ishrani najvažnija uloga je pripadala složenim ugljenim hidratima, naročito onima koji su sadržani u integralnoj pšenici, krompiru, ječmu, ovsu i pirinču.
Sa  usponom tehnologije u dvadesetom veku, pojavile su se namirnice sa veštačkim sastojcima, koje danas čine sve veći deo naše redovne ishrane. Većina proizvoda kojima se danas hranimo podvrgnuta je industrijskom tretmanu. Povrće vadimo iz limenke ili kutije, a da se i ne govori o tome da na njega gledamo samo kao na prilog glavnom jelu, mesu. Osim toga, moderna ishrana sadrži vrlo malo, ukoliko uopšte sadrži, integralnih žitarica. Najzad, ljuštene žitarice u našoj ishrani izgubile su dobar deo vitamina i  hranljivih sastojaka, a da se i ne govori o njihovoj ljusci ili opni koja je veoma važna. Pošto jedemo beli hleb i beli pirinač, naša je ishrana praktično lišena biljnih vlakana.
Pored toga, mi se često hranimo van kuće, što znači da se naš jelovnik neizbežno sastoji i od jela pripremljenih na brzinu, kao što su hamburgeri, viršle, pržena i masna jela. Tokom poslednjih osamdeset godina naša je hrana prošla kroz dubok preobražaj: prešli smo sa načina ishrane koji se u osnovi sastojao od žitarica i povrća na ishranu u čijem se središtu nalazi meso, tako da 40-45% kalorija koje unosimo u sebe potiče od masnoća, i to pretežno od zasićenih masnoća životinjskog porekla. Rafinisane žitarice, konzervisano povrće, šećer i hemijski dodaci dopunjavaju naš jelovnik.
Istovremeno sa ovim naglim promenama u  načinu ishrane došlo je do neverovatnog povećanja nekoh degenerativnih bolesti, naročito kardiovaskularnih i raka. Prema Denijevom objašnjenju širenje ovih bolesti je u osnovi posledica degeneracije američkog načina ishrane. “Naš način ishrane je taj koji nas ubija”, reče Deni.
U zemljama u kojima su navike u pogledu ishrane bliske makrobiotičkoj ishrani zapažena je vrlo mala rasprostranjenost bolesti srca i raka. Ovo je podstaklo istraživače na pomisao da bi te bolesti mogle da se izbegnu pomoću zdrave ishrane…”
Satilaro nikako nije mogao da se složi sa Denijem i njegovim teorijama zbog mišljenja koja su već bila duboko uvrežena u njegovoj glavi. Bilo mu je neshvatljivo da bolesti nastaju zbog viškova u ishrani, kada zvanična medicina stalno pominje manjak nečega (vitamina, gvožđa, itd.) kao uzrok zdravstvenih problema. Drugo, nije mu bilo logično da rak i srčana oboljenja mogu imati bilo kakve veze. A treće, nije mogao da veruje da je američki način ishrane pogrešan kada je čuo da je američka ishrana najraznovrsnija i najbogatija na svetu, a Amerika najveća žitnica.
“… Nije se pozvao ni na kakve naučne dokaze koji bi potkrepljivali ovakve teorije, ali je rekao da ću ja, ako se budem pridržavao tog načina ishrane, lično sikusiti mnogo toga o čemu mi on govori …”
Deni je dalje govorio o ravnoteži u ishrani i o tome kako današnji čovek jede mnogo više nego što mu je potrebno i upotrebljava mnogo pogrešnih namirnica. Rekao je i da organizam pokušava da se otarasi viškova i toksina, ali stalnim zatrpavanjem i prejedanjem to više organizam nije u stanju da postigne, pa se javlja uskladištenje toksina.
“…Ovo uskladištenje veoma slabi naš organizam, jer dovodi do zagađivanja krvi toksinima. Ti se toksini šire u sve ćelije tela, i tako počinje degeneracija, najpre u obliku naslaga masti, koje se prikupljaju u arterijama i oko srca.
Bolest o kojoj je Veksmen govorio je ateroskleroza, koja pogađa milione Amerikanaca. Za aterosklerozu su karakteristične naslage masnoće koje zapušavaju arterije i obmotavaju srce, smanjujući na taj način priticanje krvi u srce i mozak. Ova bolest može da se pojavi i kod vrlo mladih osoba. Njeni znaci su čak i kod dece mlađe od deset godina, a autopsije izvršene nad vojnicima koji su poginuli u Vijetnamu pokazale su da su ti mladi ljudi imali naslage masnoća u arterijama; kod nekih od njih arterije su usled tih naslaga bile gotovo potpuno blokirane, što je zadržavalo proticanje krvi. Kasnije sam saznao da ta bolest zaista stoji u vezi sa ishranom koja je bogata masnoćama.
Nagomilavanje masnoća u telu naročito je usredsređeno na organe koji pročišćavaju krv ili koji na ovaj ili onaj način izbacuju viškove, reče Deni. Na primer, ciste na dojci nastaju kod žena usled nagomilavanja masnoća i nekih toksina, među koje spadaju i jaki stimulansi kakav je kofein. Te se ciste stvaraju u dojci zbog toga što telo pokušava da se oslobodi viškova, a nije redak slučaj da one iščeznu kada se žena porodi i zatim doji dete. Zbog toga su, objašnjavao je Deni, tumori dojke manje rasprostranjeni kod majki koje su dojile nego kod onih koje nisu dojile svoju decu. Nagomilavanje takve vrste javlja se u svim delovima organizma kod osoba koje se hrane na tipično američki način.
Na kraju, ti viškovi postaju takav teret da ćelije više nisu dorasle tolikom naporu. Tada se pojavljuju prvi znaci hroničnih oboljenja: visokog krvnog pritiska, oboljenja srca; dijabetesa ili hipoglikemije; gubitka polne moći, teškoća prilikom mokrenja, hroničnog zatvora ili proliva, emfizema ili astme, poremećaja menstrualnog ciklusa ili vaginalne sekrecije kod žena. To su znaci koji pokazuju da se organizam nalazi pod jakim stresom i da je već iznuren. Kada se kod neke osobe pojavi jedan od tih problema ili nekoliko njih, a ona ne izmeni svoj način ishrane, može se očekivati da će se kod nje pojaviti neka ozbiljna bolest.
Da bi sprečilo da degenerativni procesi zahvate ceo organizam, telo nastoji da toksine usredsredi na jednu ili nekoliko oblasti, nastavi Deni. Telo to čini radi toga da bi ostali organi i dalje normalno funkcionisali. A kada dođe do takve koncentracije toksina, rezultat je tumor i na kraju rak.
Makrobiotika, dakle, posmatra rak, kardiovaskularne bolesti i sve ostale degenerativne bolesti kao manifestacije jednog istog bolesnog, degenerativnog procesa. Isto tako, makrobiotika ne posmatra tu bolest kao nešto što je odvojeno od ostalog tela, već pre kao reagovanje tela na unutrašnju toksičnu agresiju. Ovakvo stanje intoksikacije, stvoreno usled nezdrave ishrane, sprečava telo da se uspešno bori protiv drugih karcinogena u spoljnoj sredini, kao što su zagađivači u vazduhu i na radnom mestu. Ovi agensi, reče Deni, samo su okidač za ispoljavanje bolesti, koja je u latentnom stanju već postojala u organizmu…
… Da bi se stanje bolesti izmenilo, reče Veksmen, obolela osoba mora pre svega da promeni svoj stav prema zdravlju i bolesti. Ljudi treba da shvate da su oni sami izazvali bolest i da je njihova odgovornost da preokrenu njen tok u pravcu ozdravljenja. A da bi mogli da ozdrave, neophodno je imaju pozitivan stav prema toj mogućnosti…
… Nekoliko minuta Deni i ja sedeli smo ćuteći. U mojoj glavi sve je vrvelo od pitanja. Ali, činilo mi se da je bolje da ta pitanja odgodim za neku drugu priliku. Imao sam osećaj kao da se u meni stvorila velika praznina, i nisam više bio siguran šta treba da uradim. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da to sam sa sobom raščistim i da svarim sve te nove ideje. Možda će mi kasnije sve to izgledati prihvatljivije, pomislio sam. Pa ipak, jedno pitanje nije mi davalo mira, i ja konačno upitah: “Deni, a od koga potiču sve ove misli?”
“Većinu njih formulisao je čovek po imenu Mičio Kuši”, reče Deni.
“A ko je Mičio Kuši?”
“On je predsednik Fondacije Isto-Zapad. Filosof, učitelj i autor više knjiga o istočnjačkoj medicini i prirodnom isceljenju. Živi u Bostonu. Sam Mičio Kuši je učenik Žorža Osave, čoveka koji je, na osnovu starih tekstova i tradicija, obnovio makrobiotiku. Osava je bio taj koji je prvi upotrebio termin makrobiotika. Inače, makrobiotiku su u stvari već praktikovali na svim kontinentima; koristili su je gotovo svi narodi koji žive na tradicionalan način. Oni to, naravno, nisu nazivali makrobiotikom, ali su se hranili onim što je uspevalo na njihovom tlu i živeli u skladu sa prirodnim zakonima.”…
Tu noć Satilaro je proveo sređujući utiske i boreći se sam sa sobom. Nerazumevanje i sumnja u neke nove teorije su bile veoma jake. Pogotovo što su dolazile od ljudi koji nisu završili medicinu (zapadnu).
“… Ja sam ipak znao da ću i dalje da se hranim kod Veksmenovih. Ali zašto? Zato što nisam imao alternative. To je bio najjači od svih argumenata. Kad god bih seo da razmišljam o svojoj kritičnoj situaciji i o izboru koji mi se nudi, našao bih se uvek pred istim zidom. Ništa mi drugo nije bilo ponuđeno. Ja, naravno, neću napustiti klasični način lečenja koji je kod mene bio u toku, ali nisam smeo da propustim nijednu drugu šansu koja mi se pružala. A makrobiotika je bila jedina druga šansa.
Pošto sam na makrobiotiku gledao kao na paralelni metod, nisam morao da je shvatam suviše ozbiljno; u stvari, ja u suštini nisam verovao u neke alternativne načine lečenja raka, bez obzira na to da li se primenjuju u Filadelfiji ili ih treba tražiti kod nekog vidara na Filipinima. Za mene je sve to bilo isto, i sve je podjednako spadalo u kategoriju šarlatanstva.
Međutim, kada je čoveku smrt pred očima i kada je pao u najdublje očajanje, predubeđenja i samoljublje postaju luksuzi koje on sebi više ne može da dozvoli. Isprobaću, dakle, i tu makrobiotiku, rekoh sebi…”
I tako je dr. Satilaro svakodnevno odlazio kod Veksmenovih na večeru. Džudi mu je uvek pakovala ručak za sutradan, a doručak je sam spremao od miso supe i ovsene kaše. Na posao je nosio ručak. Ljudi u bolnici su ga posmatrali radoznalo, mešano sa sažaljenjem. Bili su razočarani jer su smatrali da se predao u ruke nadrilekarima. Bolovi se nisu smanjivali, ali je lakše podnosio efekte lekova za umirenje bolova. Zbog lečenja estrogenima je povećao težinu sa 63 na 76 kg. za svega nekoliko nedelja. Večere su se sve više pretvarale u razgovore i učenja novih stvari. Učesnici kursa su ga često opominjali na važnost žvakanja, što je on stalno zaboravljao. Trebalo se hraniti po pravilu: “Pijte jelo, a jedite supu.”…

MALO  POBOLJŠANJE

“… Sve nedoumice koje sam mogao da imam u pogledu moguće opasnosti ove ishrane brzo su nestale: bilo je dovoljno videti svakodnevno ovo sedmoro ljudi. Ne samo što su bili u sjajnoj formi već su se takođe sa entuzijazmom bavili makrobiotikom, u koju su duboko verovali. I ne samo to: svi su bez i najmanje sumnje bili ubeđeni da ću i ja od ove hrane ozdraviti. Za mene je bilo od neprocenljive važnosti to što sam bio član grupe ljudi koji su verovali da ću se izlečiti od raka ako samo nastavim da se pridržavam ovog načina ishrane. Oni se u tome ni najmanje nisu kolebali, a posle izvesnog vremena i ja sam – u trenucima svog optimizma – počeo u to da verujem.
 A to nije uvek bilo lako. Otprilike posle dve nedelje otkako sam prešao na makrobiotički način ishrane, kod mene su se pojavili znaci kijavice ili gripa. Nos mi je curio, bio sam kao slomljen i ponekad sam imao malo povišenu temperaturu. Smatrao sam da je to neobično, pošto se grip najčešće pojavljuje u periodu između januara i marta, a ne u septembru. Jedne  večeri posle obeda rekoh Deniju da sam kao malaksao od neke bolesti koja se još nije potpuno ispoljila. Njegovo reagovanje je bilo iznenađujuće.
“Čestitam”, uskliknu Deni. “To je dobar znak. Vi počinjete da se oslobađate raka.”
Za vreme dok se organizam vraća na svoju ravnotežu između jina i janga, uveravali su me Deni i ostali makrobiotičari, često se događa da on ispoljava simptome kijavice ili gripa, što predstavlja najbrži i najefikasniji način eliminisanja toksina koji su se nagomilali tokom godina. Deni kijavicu i grip naziva “bolestima regulacije” zbog toga što one za organizam predstavljaju način da se periodično oslobađa svojih viškova. Takve bolesti mogu u stvari da budu blagotvorne po zdravlje pojedinaca.”…
Satilaro je po ko zna koji put posumnjao u makrobiotička tumačenja. Sa sopstvene tačke gledišta, smatrao je da takva “siromašna” ishrana i mora da dovede do neotpornosti organizma i slabosti jer nije upotrebljavao masnoće i meso (tzv. jaka hrana). Malo je i falilo da jedno veče ode u restoran na biftek. Čak je otišao do kolege Šeldona Liskera da mu proveri krvnu sliku i utvrdi ima li bakterija i virusa. Međutim, sa te strane je bilo sve u redu. Ostao je zbunjen.

VELIKO  POBOLJŠANJE

“… Jednog jutra, tačnije u utorak 26. septembra, probudio sam se kao obično u šest i po. Još malo sanjiv, pružio sam ruku u pravcu noćnog stočića, na kojem se nalazila flašica sa perkodanom. Taj je pokret kod mene već bio uslovni refleks. Ali, tada sam se zapanjio: nisam više osećao bol u leđima. Taj bol, koji me je sve vreme mučio, bio je iščezao, potpuno iščezao. Najpre sam bio skeptičan, pa ustadoh iz kreveta pa prošetah po stanu sve misleći na svoja leđa. Međutim, sad više nije bilo nikakve sumnje, bola više nije bilo. Nisam znao kako to da objasnim. To je bilo čudo, ali kako se to dogodilo? I šta je prouzrokovalo to čudo? Posle gotovo dve godine što me je mučio strahovit bol u leđima, koji su  mogle da ublaže samo velike doze narkotika, odjednom sam bio oslobođen bola. Kao da mi je neko skinuo okove. Gotovo još i ne verujući, istuširao sam se, obukao i požurio na posao. Pozvao sam telefonom Denija da bih mu to rekao. Tek u tom trenutku osetio sam radost.
“Deni, da li zaista verujete da za to olakšanje treba da zahvalim makrobiotičkoj ishrani?” – upitah ga, gotovo očekujući da se bol vrati.
“Pa naravno da ovo dugujete ishrani, Toni. I to je odličan znak. Vi ste na najboljem putu”, reče Deni. A onda zastade za trenutak i reče: “Toni, mislim da je sada pravi trenutak da upoznate Mičija Kušija.”
I pored svega, Deni je morao da ubeđuje Satilara da odustane od godišnjeg odmora i puta u Rim, zbog njegovog zdravstvenog stanja i mogućnosti da upropasti sav trud i poboljšanje koje su bili postigli.
“.. Iako još nisam bio potpuno ubeđen u vrednost makrobiotike – uprkos činjenici što je bol koji sam ranije osećao u leđima na zagonetan način nestao – uviđao sam da je Deni u pravu. Pa zašto sam onda uopšte prihvatio makrobiotiku ako ne mislim da u tome istrajem, što znači da sam sebe lišio mogućnosti da mi taj metod stvarno pruži šansu?
Odustao sam, dakle, od putovanja u Rim.
U roku od nekoliko dana Deni mi je ugovorio sastanak sa Mičiom Kušijem u njegovoj kući u Bostonu. Ali pre toga morao sam da učestvujem na konferenciji kliničkih medicinskih sestara u Glen Kouvu, Long Ajlend. I tako stigoh  6. oktobra ujutro u Glen Kouv sa svojim putnim torbama u kojima su se, pored ostalog, nalazili i obroci od pirinča, koji su za mene ljubazno pripremile Džudi Veksmen i njene pomoćnice. Da budem precizniji, bile su to kuglice od mrkog pirinča, obavijene nori algama, koje imaju oblik listova. U sredini svake kuglice nalazila se šljiva iz turšije, zvana “umeboši”, koje je ovo jelo čuvala od kvarenja. Za ta dva dana mog odsustva mora ću da jedem samo te kuglice od pirinča. U stvari, Džudi, koja se brinula o meni da ne ogladnim, a i da ne zabušavam što se dijete tiče, spremila je za mene čitavu korpicu kuglica od pirinča i opomenula me da za sve vreme dok se budem nalazio na putu ništa drugo ne okusim.

7 Comments - Write a Comment

  1. Postovani!
    Veoma me je rastuzila vijest da je Evelin Kusi umrla od raka materice,da im je cerka umrla od raka,da je Micio operisao carcinom debelog crijeva.Ovo su informacije od osobe koja je boravila kod njih u Sijetlu,doktorka ,koja je proslla njihovu skolu.Dr Satilaro,takodje je umro,nakon sto je napustio makrobiotiku,jeo je puno piletine.Rado bih razmjenio neka iskustva s vama- ja sam od 1987.g. na makrobiotickoj ishrani.Te godine sam zavrsio seminar i skolu kuhanja kod Zlatka i Jadranke Pejic.Srdacni pozdrav iz Sarajeva!

    Reply
    1. Poštovani gospodine Maher!

      Na žalost, čuo sam za sudbine Kušijevih i gospodina Satilara. Takvi događaji mogu da poljuljaju poverenje u makrobiotiku, naročito kod onih koji ionako nisu puno verovali i koji su po prirodi sumnjičavi i skloni su kritizerstvu “na prvu loptu”. Naravno da imam svoje mišljenje o svemu tome, ali, obzirom da ne raspolažem detaljnijim saznanjima, moje mišljenje može biti i tačno i netačno.
      Sa druge strane, imamo život gospodina Osave koji je umro u 76-oj godini, zdrav (tj. od starosti), a njegova supruga Lima je živela 101 godinu i umrla od starosti. Što se mene tiče i makrobiotike, svedok sam izlečenja od raznoraznih zdravstvenih problema u blizu 1500 slučajeva i ja dileme nemam. Doduše, samo dve osobe su nastavile sa makrobiotikom nakon izlečenja, ali šta ćemo: takva je ljudska priroda. Takođe sam kroz život shvatio da je jedna od najvećih nesreća u životu (ako ne i najveća) – kajanje, pa se setih jednog događaja od pre puno godina kada su pitali jednog tibetanskog lamu:”Šta je to njegova religija?” Odgovorio je krajnje genijalno:”Moja religija je, da živim i da umrem,a da se ni jednoga trena ne pokajem!”
      Onima koji nisu do kraja shvatili šta je zapravo makrobiotika, može puno da pomogne ako bi dublje razmislili o definiciji gospodina Osave koja se nalazi u prvom pasusu naslovne strane sajta.
      Iskren pozdrav i puno zdravlja i sreće!

      Reply
  2. Meni licno,ta vijest donijela je jos dublju spoznaju o tome da Svevisnji odredjuje nasu konacnu sudbinu.Nema sumnje,Kusijevi su uradili veliku misiju za cijelu planetu,nastavili tamo gdje je Osawa stao i zasluzuju najdublje postovanje.Namjerno sam svoj prvi komentar obojio ,yin’ bojama,da vidim Vasu reakciju.Komentar koji ste dali mi govori da prilicno duboko poznajete filozofiju i praksu makrobiotike i drago mi je malo procakulati s takvim covjekom.Sve najbolje!

    Reply
  3. Postovani!
    Da li ste u praksi imali slucajeve pareze facijalis? Djecak koji sada ima 18 god.vuce parezu deset godina.Prosao je sve moguce terapije i aparate,na zalost bez uspjeha.Inace,zdrav je i dobro gradjen.Iz razgovora s njim vidim da bi bio voljan prihvatiti makrobiotiku.Naime,doktori predlazu operaciju koja je rizicna.Molim Vas komentar.Srdacni pozdrav!

    Reply
    1. Poštovani gospodine Maher,

      Svaki komentar je dobrodošao, a naročito mi je drago kada prođem test u očima ljudi oštroumnih ljudi, koji ne nose glavu samo radi kape, što Vi svakako jeste.
      Na Vaše pitanje o parezi facijalis ću napisati tekst. Lično, nisam imao iskustva sa tom bolešću, ali , imam jednu osobu sa takvim problemom koja možda ne veruje da se takva bolest može pobediti. Kao što sam na jednom mestu napisao, sve što sam naučio od gospode Kušija i Osave bilo je uvek delotvorno, pa verujem da je to slučaj i kod pareze.
      Sa nadom da ćemo pomoći tom mladiću, želim Vam sve najbolje !

      Reply
  4. Puno Vam hvala na odgovoru.Hvala i na tome sto uopste pisete o izvornoj makrobiotici i sto velikodusno dajete savjete i svoje iskustvo i znanje dijelite s drugima.
    Veliki pozdrav!

    Reply
    1. Nema na čemu. Biću uvek tu za ono što mogu i što znam. Povodom svega toga, voleo bih da se dese dve stvari: prva je, da taj momak zdušno prihvati Vašu pruženu ruku i pruženu ruku prirode; drugo je, da mi javite uskoro pozitivne zdravstvene promene. Mnogo bih se obradovao.
      Srećno!!!

      Reply

Leave a Reply to Autor Cancel reply