U ovom delu fizički i moralni pad se stihijski nastavlja. Nesreći kao da nema kraja. ” Medicinski ” i profesionalni pogled dr. Satilara se rapidno menja u pogled iz ugla običnog čoveka – unesrećenog pacijenta. Doktor je detaljno opisao događaje koji slede i njegova razmišljanja i dileme.
“… Tog popodneva sedeo sam u krevetu razmišljajući o tome šta me čeka. Bile su to sumorne misli. Došao je Džon Prihetni da me obiđe i opiše mi operaciju kojoj ću biti podvrgnut. Njegove reči potvrdile su moje najgore bojazni: biće to radikalna ingvinalna kiretaža, sa ablacijom desnog testisa i svih limfnih čvorova u predelu prepona. Ova operacija biće izvršena da bi se, s obzirom na predpostavku da imam rak testisa, sprečilo dalje širenje malignih ćelija. Iako je to zahvat od kojeg neću ostati ni sterilan ni impotentan, imao sam osećaj da mi uzimaju muškost.
Kada je Džon otišao, pokušavao sam da savladam svoj strah misleći o tome koliko sam ljudi video kako ih na kolicima dovode u operacionu salu. Svi su imali isti izraz lica: potpunu kapitulaciju. Većina njih izgledala je kao da se nalaze na rubu smrti, ako ne od bolesti, onda od straha.
Sutra ću i ja videti hiruršku ekipu onako kao što je vide pacijenti: kao ljude sa maskama pred ustima i u zelenim mantilima, profesionalno hladnokrvne. Kao jedan od tih u mantilu, ja sam dosad posmatrao tolike prestrašene ljude.
Ležeći u bolničkom krevetu, pitao sam se kada sam ja u stvari prestao da u pacijentima vidim ljude. Kada su to za mene ti ljudi postali disfunkcija bolesne žučne kese ili perforisano slepo crevo ili kancerozna pluća? Moj stav, uviđao sam to, delimično je predstavljao odbrambeni mehanizam, koji sam razvio da ne bih u većoj ili manjoj meri preuzimao na sebe traume bolesnika. Proveo sam trinaest godina života gledajući u oči ljudskom strahu. I tako, u trenutku dok bi pacijenta na kolicima gurali u operacionu salu, ja sam se redovno uvlačio u svoju profesionalnu ljušturu. Nisam želeo da se emocionalno ma i najmanje angažujem za pacijente. Osim toga, smatrao sam, operacije u većini slučajeva nisu teške, a strahovi bolesnika su najčešće neosnovani. Međutim, saznanje da se moja operacija uvrštava među one lakše, nije mi baš mnogo ublaživalo strah.
Operacija je bila zakazana za sutradan, u utorak, u osam časova ujutru. Probudio sam se već u šest, ustao, istruširao se i obrijao. Onda sam čekao, potpuno obuzet mračnim mislima. Ni najmanje nisam sumnjao u to da će operacija otkriti da je čitavo moje telo izrešetano tumorima. Sopstveni život mi je sada potpuno izmicao iz ruku. Voleo bih u tom trenutku da sam mogao da usporim proticanje vremena, ali događalo se upravo suprotno. Jurio sam u susret neizvesnosti.
Uskoro, jedna medicinska sestra uđe u moju sobu i reče mi vedrim tonom: “Doktore Satilaro, spremni smo da Vas povedemo gore.” Ona mi dade atropin, lek koji se daje pre operacije da bi sprečio nakupljanje pljuvačke i sluzi u ustima i grlu za vreme hirurškog zahvata. Staviše me na kolica i odvezoše do lifta, kojim me popeše na šesti sprat, gde se nalazi čekaonica za anesteziju. Jedna medicinska sestra proveri moje ime i broj, zakačene za ruku, pa mi zavi glavu u ručnik i na kraju proveri da li sam dobro pričvršćen za kolica. Odjednom se pojavi i Džon Prihetni, izlazeći iz operacione sale, i pozdravi me. Posle toga uguraše me u operacionu salu broj 2.
To je ogromna prostorija, sva u sivom. Zidovi su obloženi keramičkim pločicama. Na plafonu su neonske cevi, koje osvetljavaju pacijenta i operacionu ekipu. To je prostorija gotovo futuristička, sa svojom ultramodernom opremom i uređajima. Ali, i pored vrhunske tehnologije kojom raspolaže i svog bilansa hirurških uspeha, to je sumorno mesto, koje kao težak teret pritiskuje atmosfera mnogih smrti.
Staviše me na dušek od sunđeraste gume na metalnom stolu širine 90 santimetara, a dužine 2 metra. Dok je dr. Prihetni stajao kraj mene, anesteziolog se pripremao da mi da narkozu.
“Pazite dobro na mene”, rekoh mu.
On mi tada uvuče iglu u podlakticu, i natrijum-pentotal poteče u moje vene. Deset sekundi kasnije izgubio sam svest. Tada mi odstraniše desni testis i limfne čvorove prepone i izvršiše transrektalnu biopsiju prostate. Ovo tkivo, zajedno sa testisom, poslati su tada u patološku laboratoriju, gde su ispitani na rak…..
… Oko 11h pre podne počeo sam da se vraćam k svesti. Bol u leđima probadao me je jače nego ikad; a u predelu prepona, gde je izvršena operacija, nešto me je peklo kao žeravica. Povrh svega, kao posledicu biopsije prostate, imao sam visoku temperaturu, koja je prelazila 40 stepeni. Tokom naredna 4 dana kod mene su se smenjivali periodi bunila sa periodima nasavladivog gneva.
Konačno je temperatura pala, i više me nije ugrožavala infekcija. Tada su stigli i rezultati biopsije. Testis je bio čist; ali prostata je bila puna kanceroznih ćelija.
Jedanaestog juna obišao me je Džon Prihetni i rekao da će morati da se odstrani šesto rebro sa leve strane da bi se videlo da li se rak proširio i na druga mesta za koja je scintigrafija kostiju dala indikacije. A ja sam se još nadao da je ta scintigrafija možda ukazivala na neke dobroćudne promene u koštanom tkivu, a ne na rak. Kada bi to bio slučaj, značilo bi da je rak lokalizovan u prostati, i mogao bi da se ukloni hirurški; tada bih imao dobru šansu da dugo poživim. Ta mogućnost nije bila veoma verovatna, ali to je ipak bila mogućnost koju je trebalo ispitati.
“U redu, Džone”, rekoh. “Uradimo to sutra.”
“Ne mogu sutra da te operišem, Toni”, reče Džon. “Sutra je tvoj četrdeset i sedmi rođendan. Operisa ćemo te prekosutra.”
Sutradan su članovi mog osoblja prodefilovali kroz moju sobu sa velikim rođendanskim kolačem i čak mi otpevali pesmu Srećan rođendan! Svi su izgledali vedri i nastojali da mi podignu moral. Ja sam sebe prisilio na osmeh, ali u sebi sam bio očajan…….
… Kada se svečanost završila, pokušavao sam da se odmorim. Bio sam krajnje nervozan zbog operacije, jer operacija uklanjanja rebra – torakotomija – predstavlja težak i delikatan hirurški zahvat. Plašio sam se mogućih komplikacija. Taj strah je bio posledica iskustva stečenog tokom mnogo godina rada u operacionoj sali; mučila su me sećanja na operacije koje se nisu dobro završile….. Sve to zajedno izazivalo je u meni snažan osećaj paranoje; verovao sam da će hirurška ekipa, kada se nađem na operacionom stolu, napraviti neku grešku. Naročito sam se bojao da bi mogli da mi izvade pogrešno rebro. Zahvaćen panikom, tozvao sam telefonom Tonija Rencija:
“Ako se baš toliko plašiš, Toni”, odgovori mi on, “onda ću ja, pola sata pre nego što pođeš na operaciju, staviti injekcionu iglu u samo rebro. Tako ćeš biti siguran da će ti oni ukloniti ono pravo rebro.”….
… Loše sam spavao te noći i probudio sam se kao da danima nisam spavao. Posle nekog vremena dođe u sobu medicinska sestra i odveze me kolicima u Radiološko odeljenje. Kada sam ušao u prostoriju, bilo mi je hladno i tresao sam se.
Tu je bio Toni Renci, koji mi je u predeo šestog rebra sa leve strane dao infiltraciju lokalnog anestetika ksilokaina, a zatim uvukao iglu u kost i još stavio gazu oko igle. Tako me uguraše u prostoriju za preoperativnu pripremu…..
… Na vratima se pojavi i Džon Prihetni, i kad on reče: “O-kej, Toni, pođimo sad”, maoja kolica odguraše u operacionu salu, a mene staviše na sto. Natrijum-pentotal poteče mojim venama. Pre nego što sam zaspao, zamolio sam i ovoga puta hiruršku ekipu da dobro pazi na mene. A onda utonuh u san dubok kao bezdan.
Mnogo puta ranije bio sam jedan od onih koji obavljaju tu operaciju. Kada pacijent, pod uticajem anestetika, zaspi, daje mu se prečišćeni preparat kurara – otrova južnoameričkih indijanaca – kako bi kod njega izazvali generalnu paralizu mišića. Kod pacijenta onda odmah prestaje disanje. Anesteziolog tada uzima endotrahealni tubus i uvodi ga kroz grkljan u dušnik. Zatim na tubus pričvršćuje dugu gumenu cev, što je s druge strane priključena na aparat koji, frekvencijom od 15-20 puta u minutu “diše” umesto pacijenta. Istovremeno se u organizam uvodi tečni anestetik sa brzim dejstvom intravenoznim putem i gasoviti anestetik kroz tubus za dugu anesteziju, odnosno njeno održavanje.
Pacijenta stavljaju na bok i peru, posle čega njegovo telo pokriju čaršavom, tako da je otkriven samo onaj deo koji treba da bude operisan. Elektrode elektrokardiograma stavljaju mu na ruke i noge…..
…. Nedaleko od stola nalazi se stočić sa instrumentima, a oko operacionog stola okupljena je hirurška ekipa, koja se obično sastoji od sedam odnosno osam osoba kod operacija kakva je torakotomija… Kada su svi spremni, hirurg kaže: “Skalpel!”, označavajući ovom rečju početak operacije.
Hirurg uzima skalpel i ne vršeći njime ni najmanji pritisak, prelazi njegovom oštricom preko predela rebra. Dugi eliptični rez na prvi pogled izgleda kao da je ogrebotina, tanka kao vlas. Ipak, već trenutak kasnije navire krv, ispod koje se naziru globula potkožnog masnog tkiva, i duboki rez se proširuje. U tom trenutku dodiruju se elektrokauterom sva mesta iz kojih postoje vidna sitnija krvarenja, pri čemu se mali krvni sudovi prženjem zatvaraju. Tada se operacionom salom širi miris izgorelog mesa, koji se zadržava nekoliko minuta, dok ga ventilacija ne raščisti. Veći krvni sudovi, koji nisu zatvoreni kauterizacijom, tada se hvataju i pričvršćuju za to određenim instrumentima, nazvanim peanima. Posle tog prvog reza hirurg pravi drugi rez, kroz mišić, sve do kosti. Asistent tada podvezuje veće krvne sudove. Kada su rebra jednom ogoljena, između njih se ubacuju metalne kuke kojima se postepeno manevriše sve dok grudni koš ne bude široko otvoren. Prilikom udisanja, pluća, velika, lepa i ružičasta, šira se u otvorenom prostoru između rebara, a prilikom izdisanja se skupljaju…
… Dok je grudni koš oslobođen, hirurg počinje da traži tumor. Kad je dr Prihetni pregledao moje šesto rebro sa leve strane, ugledao je veliki tumor, veličine šljive, koji je tu rastao. Pregledao je onda čitav taj predeo da bi video da li se tumor proširio i na druga rebra ili na pluća. Očigledno, nije se bio proširio.
Da bi odstranio rebro, hirurg upotrebljava instrument zvani kostotom, vrstu makaza sa dugim drškama i kratkim sečivom, sličnih velikim baštenskim makazama. Katkad rebro odoleva makazama, pa se onda upotrebljava testera.
Kada se rebro preseče na oba kraja, uklone se kuke, i hirurg počinje da zašiva ranu. Rebro se šalje u patološku laboratoriju, gde se ispituje na rak. Na kraju se zašiva rez, ostavljajući međutim mali otvor širine oko dva santimetra, kroz koji se ubacuje dren u grudni koš…
… Na kraju hirurške procedure pacijentu se ubrizgava novi niz lekova, sad takvih koji ga oslobađaju parališućeg efekta preparata kurara.
Kada je Prihetni završio zašivanje moje rane, dovezoše me u salu za reanimaciju, gde su me zadržali tokom sledećeg sata. Sama operacija je trajala oko tri časa. Kasnije su me vratili u moju sobu, i tada je konačno prestalo dejstvo anestezije. Bilo je rano popodne kada sam počeo da se budim… Činilo mi se kao da je prošla čitava večnost pre nego što sam osetio intenzivan bol u grudnom košu i leđima. U sobu uđe medicinska sestra, dade mi neki lek i ja utonuh u san….
Proveo sam sledećih nekoliko dana tonući u san i budeći se iz sna kada bi došli posetioci, koji su mi svi donosili cveće… Za to vreme nisam mogao da mislim ni na šta drugo osim na očekivani izveštaj iz patološke laboratorije. Svaki dan telefonirao sam da bih saznao dokle su stigli sa biopsijom, i uvek isti odgovor: još nema rezultata…
… Došao je i vikend, a još ništa iz patološke laboratorije. Najzad, u ponedeljak ujutro, Džon Prihetni uđe u moju sobu i sede na ivicu kreveta. Pre nego što je progovorio, zadržao je pogled na meni, možda da bi mi dao vremena da lošu vest pročitam sa njegovog lica i da se naoružam hrabrošću.
“Toni, nije mi lako da ti to kažem,” reče najzad, “ali rebro ti je prepuno ćelija raka.”
Onda za trenutak ućuta, dok sam ja ostao ošamućen od šoka. Njegove reči su me potpuno porazile. Njihovo značenje bilo je jasno: scintigrafija kostiju reagovala je na kancerogene lezije, što je značilo da su tumori u rebru, grudnoj kosti, ramenu, kičmenom stubu i lobanji svi maligni. Odjednom je nestala i ona poslednja nada za koju sam se grčevito hvatao.
” Zaprepašćen sam, Džone”, rekoh, ne mogući da zadržin suze.
“Znaš, razgovarao sam sa Šeldonom Liskerom, Toni, i on smatra, kao i ja da bi trebalo da odstranimo i drugi testis.”
Operacija odstranjivanja oba testisa, nazvana orhiektomija, predstavlja standardni način lečenja raka prostate. Njom se eliminiše muški hormon, testosteron. Ako se ostavi u organizmu, testosteron ubrzava maligni proces, dok njegovo uklanjanje usporava širenje ćelija raka i tako pacijentu produžava život. Obično se orhiektomija kombinuje sa svakodnevnim dozama ženskog hormona estrogena, što predstavlja pokušaj da se još efikasnije blokira rast tumora i ublaži bol.
Džon mi je još rekao da, ukoliko se odlučimo za ovu treću operaciju, najverovatnije neću više biti seksualno sposoban, niti ću moći da imam potomstvo. Ako, opet, ne izvršimo tu operaciju, moje stanje će se brzo pogoršavati i bolovi će biti još jači.
“U redu”, rekoh. “Pristajem na operaciju, i neka to bude sutra. Želim samo da do sutra u podne ustanem iz kreveta i da do subote izađem iz bolnice.”
“Ako si spreman na to, ja mogu sutra da te operišem”, reče Džon.
Sutradan ujutru odvezoše me, po treći put za poslednje tri nedelje, u operacionu salu. Ovoga puta to je bila mnogo jednostavnija operacija. Hirurg itvori skrotum i odseče preostali testis, ne dirajući limfne žlezde. Operacija je trajala otprilike jedan sat.
Dejstvo anestezije prestalo je oko podne. Neko vreme sedeo sam u krevetu prebirajući po mislima. Sada sam bio osakaćen. Osećao sam se kao dronjak. Šta je od mene ostalo? Odgovor mi je bio poznat. Nisam mogao da se uzdržim: sedeo sam u krevetu i jecao. Onda ustadoh i pođoh u kupatilo. Tresao sam se od straha kao da me drma struja. Nisam želeo da znam, ali morao sam. Skinuo sam malo zavoja. Ruke su mi drhtale. Mogao sam normalno da mokrim, i osećao sam zbog toga nešto kao malo zahvalnosti. Plašio sam se, naime, da sam možda sve izgubio. A onda je strah nadjačao. Pružio sam ruku, dodirnuo slabine i osetio gde zjapi praznina. Zaprepašćenje i gnev stezali su mi stomak i nadimali grudi. Ne mogavši da savladam bujicu emocija, sagnuo sam se i kleknuo na pod.
“Ne, blagi Bože, ne…” plakao sam…
… Nameravao sam da se posavetujem sa Šeldonom Liskerom kada iziđem iz bolnice. Znao sam, doduše, i sam koliko je teško moje stanje. Moj život se brzo topio. Plašio sam se i ispada nekog dela nervnog sistema, što bi za posledicu imalo paralizu – a to je bila vrlo realna mogućnost. U svojim pesimističkim trenucima zamišljao sam sebe u invalidskim kolicima, kako zurim preda se onim praznim pogledom kojim je sada gledala Edit Bent…
… Nešto kasnije posetio me je Brajen Kopke, pastor Prve unitarističke crkve u Filadelfiji, koji je došao da mi donese utehu. To je čovek od oko trideset godina, plave kose i bradat, građen kao medved. Podsećao me je na Jovana Krstitelja, samo malo korpulantnijeg.
Brajen sede na stolicu pored mog kreveta i pokuša da mi skrene misli na duhovne stvari. “Pomolite se Bogu, Toni”, reče mi. “Ne morate toliki teret da nosite sami na svojim plećima.”
“Brajene, ja ću uskoro umreti”, odgovorih mu. “A pre toga ću morati da izdržim velike patnje, kao god i moj otac.”
“Toni, niko ne zna kada će umreti. (Što se kasnije i potvrdilo kao tačno). “To je u božijim rukama. Uzdajte se u Boga. Ne odbacujte ga,”
I pored ovih Brajenovih reči, punih iskrene topline, osećao sam se sam i bespomoćan kao nikad ranije. Nisam uspevao da mislim ni na šta drugo osim na smrt, kojoj sam gledao u oči. Bio sam kao davljenik; Brajen je tražio od mene, da u vodi do guše, prizivam Boga, a ono što sam ja želeo, bio je pojas za spasavanje. Brajen me je, dok sam bio u bolnici, svakodnevno posećivao i pružao mi podršku tokom svih onih teških meseci koji su sledili.
U subotu 17. juna 1978, vratio sam se kući da bih tu proveo, kako to nazvaše, šestonedeljni period rekonvalescencije. Sledećeg ponedeljka potražio sam Šeldona. Pregledali smo ponovo sve analize, kao i rezultate biopsija restisa, prostate i rebra. Dijagnoza je glasila: rak prostate, stadijum IV (D), što je značilo da se rak proširio još i na nekoliko drugih delova tela…
… “Koliko mi je još godina preostalo, Šeldone?”
“Toni”, odgovori mi Šeldon, “mislim da ti je ostalo nekoliko godina. Ne traži od mene da budem precizniji, zbog toga što jednostavno ne mogu da preciziram. Nijedan lekar ne može da kaže svojim pacijentima koliko će dugo pojedini živeti.”
“Koliko ću još vremena biti sposoban za rad, Šeldone?” Upitao sam ga i za njegovo mišljenje o tome ne bi li sad možda bio pravi trenutak da u interesu bolnice podnesem ostavku.
“Nipošto. Treba da radiš dokle god budeš mogao”, odgovori Šeldon. “Najgora stvar koju bi mogao da učiniš bila bi da prestaneš da radiš.”…
… Pomenuo sam mu moj bol u leđima, i mi se složismo da počnem da uzimam perkodan, analgetik koji sadrži morfijum. Time je naš razgovor bio završen, i ja se vratih kući da razmišljam o svojoj situaciji.
Imao sam još mesec dana do svog povratka na posao. Za mene su to bile 4 nedelje mučenja. Bol je postao moj gospodar. Sada sam se osećao gore nego ikad ranije, i ne jedanput sam pomišljao na to da prosto skočim sa terase i okončam svoj život razmrskan na asfaltu. Ali, uskoro mi je bilo jasno da ja nisam od onih koji su u stanju, ma kolike bile njihove patnje, da sami sebi oduzmu život…
… Ovo stanje euforije, naravno, nije bilo trajno. Posle nekoliko časova dejstvo perkodana je prestajalo, i ja bih onda bio odbačen na drugi kraj emocionalnog spektra. Bio je to uvek težak pad. Postajao bih duboko deprimiran…
… Povrh svega, postajao sam i duboko ogorčen. Pristao sam na bolničko lečenje da bi mi ono ublažilo bol; međetim, posle operacije bol nije prestajao, i bio je čak i oštriji nego ranije. A gubitak seksualnosti doživeo sam kao najteži udarac u životu. Nikad nisam u tolikoj meri bio svestan snage seksualnog poriva kao sada, kad sam ga izgubio. Odjednom se u meni pojavila pustoš, koja je bila definitivna. A kad god bih izašao u klozet, moj prazni skrotum podsećao me je da sam izgubio više nego deo svoje anatomije, čak i više nego seks. Jer, ja sam bio sin jedinac Džona Satilara, i to je sad neslavni kraj jedne ponosne loze.
Da bi stvar bila još gora, veliki deo dana provodio sam u samoći… Tokom dvadeset godina provedenih u Filadelfiji zavoleo sam mnoge ljude, ali ja sam ih, na žalost, sve držao na rastojanju; nikad nikome nisam dozvolio da mi se suviše približi. Ovo je delimično trebalo pripisati mojoj suviše ambicioznoj prirodi, usled koje sam postao suviše oprezan, nepoverljiv, pa čak i sumnjičav prema drugim ljudima… Tokom četiri nedelje rekonvalescencije kod kuće stalno su mi u duhu odzvanjale reči Tomasa Mertona: “Od sinova jedinaca postaju usamljeni ljudi.”
… Izašavši iz bolnice, tražio sam pribežište od mojih problema u raznim vidovima bekstva od stvarnosti. Pokušavao sam da čitam, ali mogao sam da se usredsredim samo na temu smrti. Čitao sam knjige Elizabet Kibler Ros O smrti i umiranju, Ketrin Kulman Verujem u čuda i Karla Sajmontona Ozdraviti uprkos svemu….
Mnogo sam gledao televiziju – od jutarnjeg programa do ponoćnog filma. Takođe sam sebe prisiljavao da izlazim iz kuće i pešačim. I tako, posle četiri nedelje, vratio sam se za pisaći sto u svom kabinetu, da radim skraćeno radno vreme.
