Pre više godina moje društvo je imalo jednu kafanicu gde smo se ponekad nalazili, pored osnovne škole. Tuda su često “tatini sinovi” izigravali iskusne reliste i vozili brzinama od preko 100 km/h. Svratio sam i video nekoliko prijatelj koji su bili veoma zabrinuti. Odmah su mi rekli da je jedan od “tatinih sinova”, tu ispred kafane, pre nekoliko sati “oduvao”, kako smo kasnije saznali, petogodišnjeg sina komšije Mileta vozeći 120 km/h. Mali je prelazio ulicu da bi preko puta kupio sladoled. deta je hitno helikopterom prevezeno u stanju kome u Beograd na Institut za majku i dete. Dok smo se tu iščuđavali ušao je Mile, naravno sav izgubljen i uplakan. Bio je poprilično pijan, a kako i ne bi? Pošao je na autobusku stanicu i otputuje za Beograd da vidi kako je njegovom sinu. Mile je čovek dobrodušan, ali istovremeno veoma neobrazovan. Nešto mi nije dalo mira i da ga ništa ne posavetujem i rešio sam da mu kažem šta imam, pa makar i u onakvom njegovom stanju. Pa ako razume i zapamti nešto, dobro je…ako ne , bar sam pokušao. Rekao sam mu da ide u Novi Beograd kod Kineza i da kupi tofu (sojin sir) i nađe nekako način da malome stavi oblogu na glavu tj. na mesto velikog hematoma (krvnog podliva). Tako mu je bilo javljeno kada je zvao telefonom. I još su mu rekli da se spremaju za otvaranje lobanje kako bi se taj hematom uklonio. Klimao je glavom kao da sve razume gledajući odsutno kroz mene. Pomislio sam da je to još jedan od propalih mojih saveta.
Nakon mesec dana sam sa prijateljima opet bio na istom mestu. Kako smo ušli, konobar nam je doneo piće i rekao da to plaća Mile koji je opet pijan sedeo u jednom ćošku. Nazdravio je i zavezujući jezikom rekao: ” E, moj prijatelju! Šta ti misliš, da je Mile pijan i glup, pa da je zaboravio šta si mi rekao! Otišao sam kod kineza i našao onaj sir. Kupio sam 200 gr. kafe, dao medicinskoj sestri i reko joj da se izgubi na petnaestak minuta. Stavio sam mu oblogu ispod zavoja i tako sam uradio tri dana zaredom. Kad su ga snimili uoči operacije, rekli su da nema podliva i ta ne treba da se operiše. Hvala ti brate…spasao si mi dete!”
Mali je ukupno bio u komi oko 20 dana, ali se oporavio i sada je već veliki dečak, malo debeo, ali mu ništa ne fali. Mogu vam reći da je taj skoro nepismeni i večito pijani čovek imao vere i postupio pametnije od svih školovanih koji su imali slične probleme, ali nisu ni prstom mrdnuli da pomognu sebi ili svojim bližnjima. Da li se životna snaga i mudrost dobijaju kroz diplpmu? Svaka čast izuzecima!
