Nikola, moj prijatelj i učenik kung fu-a, došao je jednom malo ranije na trening. Bio je zabrinut i rekao mi da mu je majka Marija bila na pregledima jer se nije osećala dobro. Nije imala snage ni dovoljno daha tako da je sve ređe mogla da radi po kući, a prekinula je i da ide u prodavnice i na pijac po namirnice. U bolnici su joj uradili snimke i dijagnostifikovali rak pluća: 4×5 cm. na jednom plućnom krilu i 4×4 cm. na drugom krilu. Tada je imala šezdeset i nešto godina. Pitao je da li bih ja došao kod njih da se posavetujemo šta bismo mogli da uradimo po tom pitanju. On je već bio upoznat sa makrobiotikom i predložio joj je da pokuša na taj način da sebi pomogne. Ona je u mladosti bila sportski tip i bila je prvak republike u atletici. Verovatno je zato bila hrabra i uporna. Kod nje nije bilo nikakve panike. Mirno mu je odgovorila da prihvata sve što je potrebno od makrobiotike jer nije videla da je medicina ikome pomogla što se raka tiče.
Odmah sutradan sam otišao kod njih. Nikola je već puno znao, ali je bilo dobro da se i ona upozna sa osnovnim principima makrobiotike. Tokom nekoliko dana sam im spremio neke obroke da vide kako to sve izgleda. Ukusi su joj se sviđali. Nakon 2-3 dana, Nikola mi je rekao da se majka puno bolje oseća, radi bez problema i da je počela da odlazi samostalno u prodavnicu. Nakon 5-6 dana je počela sama da sprema obroke za njih dvoje.
Posle nekog vremena prijatelj mi je došao, na prvi pogled malo čudnog izraza lica. Odmah sam ga pitao kako je majka. Prošlo je 18 dana otkako je Marija prešla na makrobiotičku ishranu. Iz ranca je izvadio flašu pića i rekao:
“Majka je bila juče na ponovnom snimanju. Lekar joj je rekao da od raka nema ni traga , da ne zna šta je radila i da ne mora ni da kaže, ali da samo nastavi tako !”
Ja sam bio istovremeno oduševljen i iznenađen. Pa zar za tako kratko vreme da se bolest povuče?
Ubrzo sam otišao kod njih na slavu. Marija je služila goste i pohvalila se kako je sva jela sama spremila i da se oseća odlično. Ja nisam mogao da izdržim a da je ne pitam, da li je tačno ono što mi je njen sin rekao. Ona je sve potvrdila. Gosti su se čudili i mahali glavama. Onda je Nikola “tužio” majku da ponekad uzme ponešto što ne bi smela … uglavnom po neku voćku ili mali slatkiš.
Kasnije je sve više popuštala u kuvanju i počela sve više da skreće sa principa zdrave ishrane. Po mom shvatanju, ostalo je oko 70% makrobiotike, ali se osećala dobro.
Nakon 6-7 godina počela je da oseća tegobe u predelu lopatice, na leđima. Opet je dijagnoza bila rak u tom predelu. Verovatno joj je malo nestalo volje i snage za dalju borbu. Ipak smo svi pomalo bilo zadovoljni što smo uspeli da se njen život znatno produži i učini lepšim i lakšim.
Na kraju je bolovala 2-3 meseca. Nije više ništa moglo da se uradi.
