Posebna jela – meso (162-182)

Meso

Sve do sada nabrojane blagodeti života u skladu sa prirodom (makrobiotika) oslikane kroz filosofiju života i dosadašnje recepte, neće biti moguće ostvariti u punoj meri ako upotrebljavamo meso u ishrani. Naravno, izuzetak je kada smo u situaciji da nemamo izbora. Smatram da treba pojasniti nekoliko stvari:
– logički gledano, mi ne posedujemo zube za kidanje mesa. Kažem kidanje zato što meso i nije namenjeno da se žvaće, već da se guta. Što ga više žvaćete, to postaje sve suvlje i teže da se proguta. Deca su najbolji primer za to: ona instinktivno žvaću hranu i kada im damo zalogaj mesa, premeću ga po ustima dok mu ne izvuku sve sokove i kada ocene da se ne može lako progutati, ispljunu ga. Imaju prirodnu odbojnost ka takvoj ishrani, ali mi ne bismo bili “dobri roditelji” kada ih, “za njihovo dobro”, ne bismo naterali da sve pojedu, često uz grdnju i batine. Da nije soli i ostalih začina, meso i ne bi imalo nikakav ukus. Imamo samo dva zuba za meso, a to su dva očnjaka, mada oni služe i za kidanje tvrdih i žilavih biljaka, kao što je neko korenje.
– iskorišćenje mesa u našem organizmu je teško i nepotpuno, pogotovo kada su belančevine koagulisane (zgrudvane usled termičke obrade). Nakon konzumiranja čovek oseća težinu u stomaku i pospanost. Taj osećaj težine i privlači današnjeg čoveka da ga jede, u prvom redu zbog navike koje je se jako teško osloboditi zato što pod sitošću podrazumevamo podrigivanje, težinu u stomaku i prejedanje. Malo veća upotreba mesa izaziva zatvor (konstipaciju), pa se stvara zastoj u debelom crevu. Neki su mi pričali da i po 18-19 dana nisu imali stolicu. Muke Isusove. Budući da se sadržaj debelog creva dugo zadržava, dolazi do truljenja ostataka prerađene hrane i nakupljanja toksina. Pri kraju debelog creva organizam crpi vodu koju smo uneli na razne načine i koja mu je potrebna, i na taj način čovek počinje da smrdi, posebno onde gde se više znoji (noge, pod pazuhom i iz usta). Zašto iz usta? Ko je pročitao “Transformaciju 5 energija” mogao je da vidi da je debelo crevo parni organ pluća i da od njega zavisi njihov rad. I tako crevo, ako se ne prazni redovno (1-2 puta dnevno), šalje smrad i sluzi u pluća, a onda ljudi misle da će to otkloniti pranjem zuba i dah-sprejevima, ali od toga nema vajde. Tako samo unose još više hemikalija u sebe i smrad se pojačava. Zatvor neki izbegnu unošenjem mlečnih proizvoda i voća koji uzrokuju proliv (dijareju), ali ni to ne valja. Od jedne gluposti pravimo dve.
– ubijena životinja (kao i grubo i naglo čupanje biljke) stvara u momentu smrti gomilu toksina i jako negativnu energiju. Mogli ste do sada bezbroj puta da vidite grupe ljudi koji se ekstremno hrane mesom, kao što su ugostiteljski radnici, profesionalni vozači, građevinci, privatnici, političari i sl., kako su uvek pospani, depresivni, osorni i ćutljivi. Kao da im nije do života. Imate utisak da mogu svakog trenutka da ubiju nekoga ili da izvrše samoubistvo, što je veoma blizu istini. Takvu negativnu energiju su Ruski naučnici pomoću Kirlijanovog aparata već davno snimili. Da li ste se zapitali zašto ljudi koji žele da žive u miru, zdravlju i ljubavi (naročito budistički i Zen-budistički monasi), nikada ne upotrebljavaju meso u ishrani. A ko ih je video mogao je da zaključi da nema zdravijih, jačih i sposobnijih ljudi na planeti. Toliko o onoj pogrešnoj tvrdnji da se u mesu nalaze neophodne aminokiseline.
– meso i njegovi proizvodi (i ostale životinjske namirnice) su veoma kvarljivi i zahtevaju brzu upotrebu. Obzirom da sve te proizvode treba transportovati i skladištiti, pojavila se potreba za soljenjem i konzervisanjem radi dugotrajnosti. Kada biljku ostavite na stolu, ona se vremenom osuši i opet je dobra za upotrebu. Ako je u zatvorenom, biljka prevri (fermentiše) i tako postane svarljivija. A životinjski proizvod kada ostavite, on počinje da smrdi i da truli. Bakterije koje se nađu na životinjskim namirnicama su toksične i mogu izazvati teška trovanja i smrt. Bakterija bacilus botulinus proizvodi jedan od najjačih otrova na svetu, a javlja se u loše pasterizovanim konzervama (to su konzerve koje se naduju i deformišu vremenom). Vrli naučnici su se setili da taj otrov može da se iskoristi za ubrizgavanje u lice i u usne “dobrovoljnih žrtava” u svrhu lepote, tj. protiv stvaranja bora i za uvećavanje usana. Sad neka mi neko objasni: Crnci se stide debelih usana, a belci hoće da ih podebljaju! Šta se dešava?

Nezaobilazne su Osavine reči:
” Sva hrana životinjskog porekla se u Budizmu, a naročito u Zenu koji je njegova razvijenija forma; ne preporučuje. Bez makrobiotike nema Budizma, međutim kako niste navikli na čistu makrobiotiku i kako vam se bez sumnje ne žuri da uđete u Carstvo Nebesko, možete jesti meso s vremena na vreme ali sve manje i manje, dok god ga se potpuno ne oslobodite. Posebna jela koja vam preporučujem data su u proporciji i pripremljena na način kojim može da se ostvari dobra ravnoteža uz eliminisanje suvišnog janga ili, što je još opasnije, suvišnog jina.
Makrobiotika nije vrsta sentimentalnog vegetarijanstva i ako izbegava sve hemoglobinske proizvode, čini to iz higijenskih razloga, kao i zato da bi do maksimuma razvila vaše moždane sposobnosti. Meso je idealno za životinje; njihove žlezde luče za njih svojstvene hormone. One reaguju instinktivno i nemaju sposobnost mišljenja. Njihov čulni centar i svest nisu razvijeni kao kod čoveka i zato ih on eksploatiše ili ubija da bi ih jeo.
Zbog toga osobe koje jedu životinjske proizvode drugi eksploatišu ili ubijaju, a ponekad sami sebi oduzimaju život. Ne verujem da, osim mrava, postoje životinje koje, kao što to čini bezumni čovek čija je svest u tom pogledu niža od životinjske, mobilišu svoju braću i sinove sa ciljem da unište drugu grupu životinja. Svi oni koji jedu proizvode u kojima ima hemoglobina zavise od tih životinja sa nižpm i jednostavnijom svesti koju nazivamo uslovni refleksi. Pavlov je pogrešio kada je čoveka posmatrao kao mašinu sa uslovnim refleksima, jer čovek ima najmanje šest različitih nivoa svesti: čulni, sentimentalni, intelektualni, socijalni, ideološki i najviši. Svojim petim nivoom svesti čovek izvršava samoubistvo pošto je ubio suprugu koja ga je varala, a svojim šestim oprašta i najgorem kriminalcu.
Znači da lažove, ubice i kukavice ne bi trebalo ni kažnjavati ni prekorevati, već im objasniti da su nesrećni zbog pogrešne ishrane, bilo lične, bilo njihovih roditelja i započeti njihovo prevaspitavanje. Mehaničko, profesionalno obrazovanje pre stvara od ljudi gramofone nego “trsku koja misli”. Na Istoku deca u osnovnoj školi uče da sama misle, prosuđuju i reaguju, mada takvo podučavanje biva beskorisno ukoliko ona nemaju adekvatno razvijen mozak i ako ostaju na nivou životinja.
Neki traže novac, moć i počasti po svaku cenu i celog svog života. Nezajažljivi su kao krokodili: imaju malu glavu i jake vilice što govori da im je mozak manje razvijen od usta i vilica. To su ljudi od akcije, a ne mišljenja. U oblastima gde većina ima te karakteristike, gde se jede puno mesa i u kojima je klima topla (jang), važi zakon linča. Ovaj će zakon biti zaboravljen tek kada ljudi budu jeli manje mesa, a u međuvremenu školsko obrazovanje neće tu ništa promeniti. Da Gandi nije odbacio svu hranu životinjskog porekla tokom svog boravka u Engleskoj, postao bi okrutni revolucionar.
Mislim da ste shvatili da nije samo oblik glave to što određuje ponašanje, već i sastav namirnica. Eto zbog čega je moguće da ponašanje kontrolišete hranom. Svako je sebi ili učitelj, ili je rob sa životinjskom svesti. Osoba koja je fizički izrazito jin, ako previše jede jin hranu, može da ubije svog bračnog druga. Ona može da bude okrutnija od jang ubice.
Nema razloga da se plašimo proizvoda životinjskog porekla, jer sve zavisi od količine koja menja kvalitet. Količina preovladava; nešto što je prijatno postaje to sve manje ako je mera prekoračena; ono što volimo postaje odvratno, ako je neumereno.
Ako poznajete principe makrobiotičke kuhinje i nenu dijalektiku, možete da jinizirate, odnosno neutrališete višak janga u vašoj hrani, i na taj način izbegnete dominaciju nižeg nivoa svesti (okrutnog, grubog, kriminalnog ili robovskog) na račun višeg.” (Žorž Osava)

RIBA