Moram da napišem ovaj vrlo indikativan tekst kao navod iz Osavine knjige gde komentariše 21. klimavu i pogrešnu činjenicu, raširenu naročito na Zapadu. Odnosi se na zaključak: “Rak je najopasniji čovekov neprijatelj još od antičkih vremena.” Videćete kako je kada se čovek odrekne sopstvene tradicije i jedne izvanredne medicine, zarad ne znam ni ja zašto, i spao, ne “Sa konja na magarca”, nego “Sa konja u raku.”
“Evo najiskrenije Deklaracije o čovekovoj isključivosti i aroganciji. Ovo je Deklaracija civilizovanog, takozvanog hrišćanina, protivna zapovesti: Ne pružati otpor, čak ni zloj osobi! Uostalom, rak nije vaš komšija niti stanar u vašoj kući, on je prosto vaš brat po krvi. Neprijateljski stav prema njemu svedoči o strahu od njega. Neprijateljstvo i strah pokazuje osoba kojoj nedostaje samopouzdanje, kosmička ljubav i velikodušnost; ovakva osoba je već pobeđena i potučena. Strah je stanje svesti osobe koja je već premlaćena i ubijena. Terapije simptomske medicine posledice su ovakvog malodušnog mentaliteta.
Da bismo ove malodušne bolesnike izlečili od raka potrebno je, pre svega i po svaku cenu, osloboditi ih ovakvog mentaliteta. U suprotnom, sve je uzalud jer je bolesnik već pobeđen.
Slučaj Dr Y. Tazakija
Slučaj Dr Y. Tazakija, direktora bolnice pripojene Centralnom institutu za rak, sve ovo bolje ilustruje od moje priče:
Dr Y. Tazaki rođen je 5. jula 1898. godine, umro je 24. maja 1963. godine i bio je jedan od upravnika Nacionalnog pokreta za brzo otkrivanje raka. Dve godine pre smrti kod njega je otkriven rak desni dok je još bio veličine zrna pirinča. Odmah je sastavio testament koji je objavljen nakon njegove smrti u vrlo popularnom mesečniku “Uzin Koron”. Čitajući ovaj testament bio sam krajnje zaprepašćen i izražavam ogromno žaljnje zapadnjačkoj i službenoj medicini:
Testament, 28. avgust 1961. godine:
“Ne bi trebalo da se moj slučaj objavi kao slučaj raka, već kao slučaj hronične upale desni. Ovo zahtevam zbog moje dve kćerke koje su još uvek mlade. (Odnosno, plašim se da bi moj slučaj mogao da im predstavlja problem prilikom venčanja.)
Drugi razlog zbog kojeg ne bi trebalo pominjati ime rak: godinama sam radio na širenju ideje, po čitavom Japanu, da što se pre otkrije rak, to je izvesnije izlečenje. Ipak ne bi trebalo da dajem primer da se nisam izlečio. Svi bi bili obeshrabreni i izgubili bi poverenje u modernu medicinu, ocenjujući je kao potpuno nesposobnu.
Čini mi se da je oboljevanje od raka neminovnost. Moramo prihvatiti činjenicu da se rak javlja na mestima na kojima nije primećena hronična iritacija.
Nikada ne bi trebalo reći obolelom da ima rak. Ako se radi o lekaru koji je oboleo, trebalo bi dobro obratiti pažnju na terminologiju prilikom razgovora s njim.”
Po ovom testamentu jasno je da Dr Tazaki uopšte nije bio naučnik, da je manje-više bio fatalist i da nije verovao u mogućnost izlečenja od raka: odnosno, da je posedovao malodušan mentalitet. Suviše je bio sentimentalan da bi objavio naučnu istinu. Uvek se veoma plašio.”
Žorž Osava
Mislim da na treba komentar.
