“U julu počeli smo rad na planovima za dogradnju i renoviranje bolničkih laboratorija, operacionih sala, odeljenja za intenzivnu negu i još nekih delova naše bolničke ustanove… Ja sam na taj projekt gledao kao na izazov koji mi je potreban da bih nečim zaokupio misli, i tako sam se bacio na organizacioni deo tog posla.
Šest nedelja posle orhiektomije bol još nije popuštao. Dr Lisker mi je preporučivao da počnem uzimati estrogene: davali su mi ih najpre intravenozno, a zatim sm ih gutao, po dva miligrama dnevno. Nadali smo se da će estrogeni, u kombinaciji sa orhiektomijom, ublažiti bol i dovesti do povlačenja bolesti, ali tokom jula i avgusta intenzitet bola nije se smanjivao. Jedino olakšanje pružali su mi narkotici. Nije bilo nikakvih znakova da je širenje raka zaustavljeno.
Krajem jula bio sam se dovoljno oporavio od operacije da sam mogao da posetim svoje roditelje. Uzeo sam nekoliko slobodnih dana i otišao u svoju kuću u Long Bič Ajlend, nastojeći da tamo dobijem zdravu boju čoveka preplanulog od sunca. Bio sam, inače, ispijen i bled; izgubio sam posle operacije pet kilograma i sada sam težio samo 62 kilograma. Posle dva dana provedenih na suncu činilo mi se da ću moći da odigram svoju ulogu. Za svaki slučaj, obukao sam i majicu sa širokim horizontalnim prugama, da bih izgledao puniji.
Tog dana i moja tetka i teča nalazili su se u poseti kod mojih roditelja. Ušao sam u kuću i zatekao ih sve napolju, na terasi. Svi su me širokim gestovima pozdravili, osim mog oca, koji nije mogao da napravi ni najmanji pokret a da pri tome ne oseća bolove. Mene je odmah zaprepastio očev izgled. Odelo je visilo na njemu, lice kao kreč, a kosa veoma proređena – sve je to pokazivalo koliko se njegovo stanje pogoršalo. Izgledalo je da je za svaki pokret morao da skupi svaki delić preostale snage. Pružio mi je uvelu ruku, koja je ličila na suvu granu. Ja obujmih njegovu beživotnu šaku, a kad sam je pustio, video sam da je tako iznurena da nije čak ni pala, već se lebdeći vratila ocu u krilo, gde je i ostala.
“Kako se osećaš, tata?” – upitah.
“Pa, dobro je, Toni. Jedino što sam malo slab. Uzimam neke pilule koje bi trebalo da mi pomognu.”
Odjednom se na njegovom licu pojavi sasvim neobičan izraz; pogleda me kao sa velike udaljenosti, tražeći moj pogled. “Kako ti je bilo na putu, u Čikagu?” – upita me.
“Bilo mi je dobro u Čikagu. Mnogo sam radio. Vratio sam se prošle nedelje.”
“Srećan sam što te opet vidim”, reče otac.
Dok su ostali ćaskali, ja sam krišom bacao poglede na oca. Usled tumora u probavnom traktu, donji deo stomaka bio se ružno naduo. S vremena na vreme protrljao bi slepoočnice ili čelo pokušavajući da smanji bol u glavi.
Posle nekog vremena majka i njena sestra En uvedoše oca u kuću. Ja tada pozvah Frenka, Eninog muža, da zajedno malo prošetamo po plaži.
Bilo je oko pet sati po podne i većina kupača već se vratila svojim kućama, na večeru. Frenk i ja smo neko vreme ćuteći hodali, a onda ja rekoh: “Znaš, Frenk, tata je teško bolestan.”
“Znam, Toni. Možemo li mi išta da pomognemo?”
“Ne verujem da možete.”
Razgovarali smo o tome šta bi trebalo da uradi majka kad otac umre, a onda ja rekoh: “Frenk, hoću da znaš da i ja bolujem od raka. I sa mnom je svršeno.”
Frenk stade kao ukopan, ne skidajući pogled sa mene.
“Šta to govoriš?”
“Da, dobro si čuo, Frenk. Teško je poverovati, zar ne? Saznao sam to prošlog meseca. Imam rak prostate, koji se proširio po celom telu. Preostale su mi još tri godine života, možda pet, ne znam tačno.”…
… Nedelju dana kasnije otac je počeo da dobija moždane napade. Bila mu je potrebna kompletna bolnička nega, pa smo odlučili da ga smestimo u Metodističku bolnicu. Bila je nedelja, 30. jul, vruć letnji dan. Otac je dobio posebnu bolesničku sobu, a odmah mu dadoše i jake doze morfijuma za ublažavanje bolova. Majka se smestila u jednu sobu sa druge strane hodnika. To mi je, naravno, stvaralo probleme.
Pošto je majka sad boravila u bolnici, morao sam nešto da joj kažem o svom stanju. Nisam smeo rizikovati da joj neko od bolničkog osoblja kaže da sam i ja tu ležao kao pacijent. Bila je sad tu, u neposrednoj blizini oca, i ja je pozvah da zajedno ručamo.
Bili smo oboje veoma napeti. Pošto smo poručili jelo, petljali smo nešto oko noževa i viljušaka, promrmljali nekoliko reči i ućutali, predavši se svako svojim mislima. Odjednom počesmo da se prepiremo oko toga nije li oca trebalo dovesti u ovu bolnicu još pre nekoliko nedelja. Bio je to jedan od naših okršaja. A onda je napetost popustila. Čitao sam bol na licu moje majke, u njenim krupnim očima i u spuštenim uglovima njenih usana. Toliko je bila bleda da nema te šminke koja bi njenim obrazima mogla da vrati rumenilo. Najzad je stigao i ručak, i nas dvoje počesmo da razgovaramo o očevom stanju. Složili smo se da on neće više dugo izdržati. Govorili smo čak i o tome kako da se obavi sahrana.
A kako da joj sad kažem o sebi, pomislih. Jeli smo nekoliko minuta ćuteći.
“Mama, moram da ti kažem, jer treba da znaš, da i ja imam neku sličnu bolest. Ali kod mene nema opasnosti; to je sad pod kontrolom. Operisali su me, i sada primam terapiju. Odlučio sam da ti kažem sada, pre nego što bi ti rekao neko ovde u bolnici.”
Ona ostade kao skamenjena na stolici, gledajući u mene bez ijedne reči.
“Bio je to tumor lokalnog karaktera i odstranili su ga hirurški”, slagah. “Ne brini. Sada sam dobro i ponovo radim.”
“Zar nismo tako govorili i o očevoj bolesti? “To je samo lokalno” i “Ne brinite”, govorili su mi.”
“Ali ovo moje je drugačije”, usprotivih se. Rekao sam joj da sam imao rak u rebru, a ne u plućima kao otac, i da je to rebro sad hirurški odstranjeno. “To je urađeno još pre nego što se rak proširio.”
Razgovarali smo još o mojoj bolesti, i ona je izgledala kao da sam je ubedio. Smirila se, ali više nije mogla da jede.
“Otac je sve vreme znao”, reče majka.
“Šta je znao?”
“Znao je da imaš rak. Rekao mi je, pošto te je video poslednji put: “I Toni ima istu bolest.” Samo je tresao glavom i jednako ponavljao: “I Toni ima istu bolest.”
“Ne boj se za mene, ja se oporavljam”, rekoh majci, a u sebi sam bio zapanjen očevom sposobnošću da prozre stvari. Odjednom se setih kako me je onda pogledao. Bolesni i umirući se međusobno prepoznaju, pomislih. Odlučih da i njemu uskoro kažem o svojoj bolesti.”
OČEVA SMRT
“Sutradan otac je pao u komu.
U nedelju 6. avgusta pođoh u svoj kabinet, odakle sam telefonirao doktoru Endruu fon Ešenbahu, specijalisti za rak, koji se posebno bavi rakom prostate. On radi kao hirurg u Hjustonu, Teksas. Razgovarali smo detaljno o mojoj situaciji. Po završetku razgovora izdiktirao sam u magnetofon memorandum namenjen meni samome, koji ću dati da se skine sa trake već u ponedeljak. Želeo sam da imam zapisane sve detalje našeg razgovora, dok su mi još u živom sećanju, a i da imam dokumentaciju o svojoj bolesti…
… Završivši memorandum, napustio sam svoj kabinet i pošao kući. Sutradan ujutru umro je moj otac.
Imao sam dosta posla tog jutra i nameravao sam da popodne odem do njega i sedim pored njegove postelje. Za nas oboje bilo je olakšanje to što on više ne trpi. Nije se uopšte budio iz kome, i umro je mirno. Bilo mu je šezdeset i devet godina.
En i Frenk došli su i ručali s nama, posle čega oni, zajedno sa majkom, odoše iz bolnice. Ja sam tog dana rano otišao kući; želeo sam da budem sam sa svojim mislima.
Smrt mog oca značila je za mene i suočavanje sa sopstvenom smrću. Odjednom sam izgubio mnoge iluzije koje sam imao o sopstvenim šansama da preživim rak. Tokom narednih nekoliko nedelja sredio sam svoje poslove i pobrinuo se da sva pitanja nasleđivanja moje imovine budu blagovremeno rešena. Osim svoga stana posedovao sam još tri nepokretna dobra – uključujući kuću u Long Bič Ajlendu i stan u Portoriku – koja sam bio sklon da prodam. Pozvao sam svog advokata i zajedno s njim izmenio svoj testament u tom smislu što sam majku odredio za jedinog naslenika moje imovine. Pošto sam i to obavio, odlučio sam da rasteretim svoj život oslobađajući se mnogih ličnih stvari, a zadržavajući samo neophodno…
.. Opelo za mog oca održano je u Crkvi sv. Frensisa. Crkva je bila dupke puna; došle su i redovnice i sveštenici koji su poznavali oca. Majka je bila u belom – boji koja je simbol radosti zbog vaskrsnuća i sjedinjavanja s Bogom…
.. Sledećeg dana bila je sahrana. Bio je vruć avgustovski dan; vazduh beše otežao od vlage. Sve se okupismo na groblju, sveštenik izgovori nekoliko reči, i kovčeg sa posmrtnim ostacima mog oca spustiše u zemlju… Ja sam se tamo zadržao samo kratko vreme, pa onda rekoh majci da treba da se vratim u Filadelfiju. Majka se složila s tim da pođem, a onda mi neko objasni kako da izađem na auto-put Nju Džerzija. Sedoh u rent-a-kar i pođoh.
Toga jutra sam uzeo perkodan, tako da me još ništa nije bolelo. Ali bio sam potišten i iscrpljen posle sahrane.
KO ZNA GDE SE KRIJE SPAS?
Tako krenuh ka auto-putu, gde sam se na trenutak zaustavio na ulazu da bih kupio tiket. I dok sam se tu pripremao da pođem jednom od saobraćajnih traka, spazih dvojicu auto-stopera. Izgledali su kao da imaju po dvadeset godina ta dva dugokosa momka u farmerkama i sportskim košuljama, za koje sam najpre pomislio da su studenti koledža. Opterećen predrasudama prema tim mladim ljudima, koji su pustili kosu, a čija je sama odeća – “leviske” i patike – za mene bila simbol osporavanja postojećeg poretka, ja sam prema njima osećao pravu odbojnost. Nikad nisam sa simpatijama gledao na napade uperene protiv “establišmenta”, naročito zbog toga što je moja profesija često bila na udaru kritike. A sada su se tu odjednom pojavila dva takva buntovnika, bez sumnje nezaposleni i verovatno bez prebijene pare, koji su tu čekali da im nešto padne s neba. Nisam bio ni slobodan od standardnih predubeđenja, koja gotovo svi američki vozači imaju prema stoperima. Osim toga, bile su mi dobro poznate i priče strave o tome šta se ponekad događa Dobrom Samarićaninu na američkom drumu. Čovek bi pomislio da je sve to za mene bilo dovoljno pa da dodam gas i brzo produžim svojim putem, dok lica dvojice momaka ne iščeznu u retrovizoru. Međutim, iz razloga koji mi još ni danas nisu potpuno jasni, osetio sam kao na me nešto nagoni da ih povezem. Čini mi se da sam se ja više začudio nego oni kada sam usporio vožnju i stao na rubu puta. Kada se kola zaustaviše, ja otvorih vrata, a oni pritrčaše.
Jedan od njih sede na prednje sedište, a drugi pozadi. Mladić koji je seo pored mene predstavio se kao Šon Maklin; drugi reče da se zove Bil Bokbrejker. Taj drugi, koga nisam čestito ni video, bio je visok, mršav i tamnosmeđe kose. Čim je ušao u kola, ispružio se na zadnjem sedištu i očigledno zaspao. U međuvremenu, Maklin je započeo razgovor sa mnom.
Visok i dobro građen, imao je prgavo lice, čiju su seljačku svežinu još naglašavali širok osmeh i griva riđe kose, koja mu je prekrivala i padala preko očiju.
“Kako se zovete?” – upita me momak.
“Toni Satilaro”, rekoh.
“A dokle idete, Toni?”
“U Filadelfiju.”
“MI idemo u Šarlot, Severna Karolina. Da li bismo mogli s Vama do mesta gde se naš put odvaja od auto-puta za Filadelfiju?”
Za vreme vožnje Maklin mi ispriča da njih dvojica idu u Šarlot na odmor, pošto su završili kurs kuvanja na bazi prirodnoh namirnica, koji je organizovao restoran “Sevent in” u Bostonu. Ja mu postavih nekoliko beznačajnih pitanja, na koja je on odgovorio sa oduševljenjem; zatim je sa vidnim zadovoljstvom pričao o jelima koja je naučio da priprema i o važnosti kuvanja za dobro zdravlje. Mada mi je sve to zvučalo sasvim neobično, nisam njegovoj priči pridavao puno pažnje. Maklin je, međutim, bio prijatan saputnik. U njemu je bilo nečeg nedužnog, gotovo naivnog, što mu je davalo izvestan šarm. Nije se pravio važan i zračio je nekom životnom radošću.
Najzad je i na mene došao red da nešto kažem. Rekoh mu da sam lekar i da upravo dolazim sa sahrane mog oca koji je umro od raka. “A i ja sam bolujem od raka i uskoro ću umreti”, dodadoh. Ispričah mu neke pojedinosti o svojoj bolesti i o tome kako sam se lečio. Dok sam govorio, nije me prekidao, a onda reče, sasvim neusiljeno: “Pa slušajte, doktore, ne morate Vi od toga da umrete. Nije taj rak nešto što se ne bi moglo izlečiti.” Pogledah ga kao da pred sobom imam kakvo nerazumno dete. Uostalom, šta već može da zna o raku neki kuvar, i to momak od dvadeset i pet godina. Besmislenost njegove priče pripisivao sam njegovoj nezrelosti i neukosti.
“Pa, da znate, Šone, veoma je teško lečiti rak. Oko četiri stotine hiljada Amerikanaca umire godišnje od raka”, poučih ga. Rak je u SAD, možda i u čitavom zapadnom svetu druga po redu među bolestima od kojih umire najveći broj ljudi. Nema tu lakih rešenja, verujte mi.”
“Ali, pazite, rak je prirodni rezultat pogrešne ishrane”, reče Maklin. “Ako jedete gomile crvenog mesa, mlečnih proizvoda i jaja, pa velike količine rafinisanih namirnica kao što su šećer i belo brašno i još masu proizvoda krcatih hemijskim konzervansima, obolećete od raka. Ukoliko pre toga ne umrete od srca. Način ishrane je uzrok raku”, dodade momak poverljivo. “Ali postoji mogućnost da se tok bolesti obrne u pravcu ozdravljenja, i to ako pređete na ishranu koja se sastoji od integralnih žitarica i povrća. Neki ljudi su u tome uspeli, pa možete i Vi.”
Otpisao sam to što je govorio kao besmislicu. Tokom dvadeset godina što se bavim medicinom susretao sam se sa tvrdnjama raznoraznih šarlatana i odnosio se prema njima sa istom dostojanstvenom ravnodušnošću koju sam sad pokazivao prema Maklinovoj priči… Sve do raskrsnice na auto-putu za Filadelfiju nastavili smo da razgovaramo o ishrani i namirnicama. Odjednom se Maklin okrete ka meni i predloži: “Pođimo zajedno u Filadelfiju, važi? Znam tamo jednu prodavnicu prirodnih životnih namirnicva u kojoj bi možda moglo da se nađe i ponešto što bi Vam pomoglo.”
“Pa kako ćete se onda vratiti na drum?”
“Ne brinite za nas”; reče Maklin sa osmehom, “neko će već da nas poveze.”
“A gde je ta prodavnica?” – upitah oklevajući.
“U Južnoj ulici. Pođimo, pa da vidimo ima li sad koga tamo.”
Ako on želi da ih dovezem do te prodavnice, to je u redu, pomislih. Ne moram baš mnogo da skrećem sa svog puta. Učinio sam mu tu uslugu…
Pa ipak, ko bi otišao u Južnu ulicu ozbiljno verujući da će tamo naći lek protiv raka? No, bilo kako bilo, Maklin mi je bio simpatičan, i pošto je želeo da im se pridružim, pošao sam sa njima.
Prodavnica prirodnih namirnica je neka vrsta starinskog dućana i podsećala me je na nekadašnje “trgovine mešovitom robom”. Ali ona je pružala veliki izbor najraznovrsnijih proizvoda, dostojnih nekog supermarketa. Međutim, izgled tog dućana i onoga što se u njemu moglo naći potpuno se razlikovao od svega onog što sam ikad video u samoposlugama. Pod je bio drveni, a prostorija obasjana blagom dnevnom i veštačkom svetlošću. Bilo je tu velikih buradi punih žitarica i korpi od pruća sa velikim izborom svežeg povrća i voća. Na policama su bili poređani najrazličitiji proizvodi, od kojih većinu uopšte nisam poznavao – a bilo je tu i kuhinjskog pribora.
Dok sam razgledao to mesto, Maklin i Bokbrejker razgovarali su sa blagajnicom. Posle nekoliko minuta Maklin mi reče da trenutno ovde nema nikog ko bi mogao da mi pomogne. Nisam ništa drugo ni očekivao, ali Maklin je izgledao razočarano. Kupio sam malo hleba, i mi pođosmo. Pre nego što smo se rastali, Maklin zatraži moju adresu; želeo je da mi pošalje neku literaturu o dijetetičkom prilazu raku. Dadoh mu svoju adresu i mi se rastadosmo….
Sledeća sedmica brzo je prošla u rutinskim poslovima, i ja zaboravih na svoj susret sa Maklinom i Bokbrejkerom…
