“Vraćen u život” – Dr. Entoni Dž. Satilaro, odlomak iz knjige (deseti deo)

Vremenom je Dr. Satilaro počeo da se oseća pomalo neprijatno zbog zavisnosti od Veksmenovih pa ga je Deni preporučio nekim porodicama sa kojima je mogao da se druži i da se hrani. Tako je proširio krug prijatelja makrobiotičara i primetio da je svima njima zajedničko duboko poštovanje i zahvalnost prema hrani i prirodi i čvrsta vera da je hrana odgovorna za fizičko i duhovno zdravlje i stabilnost. Ali video je i da među njima postoji puno načina prilagođavanja svakodnevnom životu i obavezama. Sve to ga je još više učvrstilo u nameri da se strogo pridržava makrobiotičke dijete i saveta. Međutim, bol u leđima koji je još uvek pomalo osećao, izazivao je sumnju da se rak možda nije povukao ili se čak i proširio. Zato je ponovo otišao kod Denija da čuje njegovo mišljenje. Nakon pregleda, Deni mu je rekao da je sve u najboljem redu, ali da bol potiče od blokade energije u meridijanu bešike. Inače, to je veoma značajan meridijan Či energije koji ima veliki broj akupunkturnih tačaka. Budući da je Satilro bio podvrgnut operacijama i ostao uskraćen za nekoliko važnih delova tela, to je bilo sasvim normalno. Naime, ona osoba koja se “lečila” operacijama, zračenjima, hemoterapijama i hormonima, nikada ne može zadobiti kompletno zdravlje, ali može značajno da produži život, da ga učini kvalitetnim i da živi bezbrižno bez bolova i bolesti. I kako sam se puno puta uverio u mojoj praksi, da oni koji pređu na makrobiotički život imaju veliku dozu sumnjičavosti i stalno ih proganja ideja da provere rezultate krvi i stanja organizma, tako je i Satilaro ponovo otišao kod kolege onkologa Laskera da bi se uverio da li se njegovo stanje poboljšava.

“Ova laboratorijska ispitivanja obavljena su 22. januara, a sutradan su rezultati predati Šeldonu Laskeru, koji ih je zajedno sa mnom proučio. Osam meseci ranije, tačnije 31. maja 1978, moja krvna slika i hepatogram  ukazivali su na prisustvo raka. Nivo alkalne fosfataze u mojoj krvi iznosio je 69, dok se normalna vrednost kreće između 9 i 35. Isto tako, SGOT i SGPT, dva testa funkcije jetre, koji su takođe ključni testovi za otkrivanje raka, iznosili su 100 odnosno 273, dok se normalne vrednosti za oba testa kreću između 13 i 40. Svi ovi testovi ukazivali su na prisustvo sasvim diferenciranog karcinoma.

Međutim, rezultati od 23. januara bili su znatno drugačiji. Moj nivo alkalne fosfataze pao je u međuvremenu na 36; SGOT se smanjio na 21, a SGPT je pao na 27. Moje stanje se, dakle, bitno poboljšalo.

Šeldon je to poboljšanje pripisivao orhiektomiji i lečenju estrogenima. Priznao je da kod mene postoje ohrabrujući znaci, koji se retko kad javljaju. Ipak, on se pokazao uzdržanim u tumačenju ovih rezultata, pošto oni još nisu značili da je rak eliminisan, pa čak ni da se nalazi u remisiji. To je prosto značilo da je bolest možda privremeno zaustavljena. Moraćemo da čekamo da bismo videli kako će se stvari dalje razvijati.”….

A kakav drugi odgovor možete očekivati od čoveka koji vidi da ne može da pomogne kolegi i prijatelju, a pri tom raspolaže samo onim znanjem koje je učio u školi i na fakultetu i nema nameru ni širinu uma da još nešto nauči ili bar da razmisli o nečemu drugačijem od onoga što je već usadio u glavu.

” Kada smo Šeldon i ja završili proučavanje mojih rezultata, oprezno sam ga upitao da li on ne misli da bi moj način ishrane mogao, makar i malo, da objašnjava ovo iznenađujuće poboljšanje mog zdravstvenog stanja.

“Ne, Toni” reče Šeldon. “Nema naučnih podataka koji bi pokazivali da ishrana ima neku ulogu u lečenju raka. Bar ne takvu ulogu o kojoj ti govoriš.”…

“Jedne noći početkom februara probudio sam se oko dva sata po ponoći. Izašao sam u kupatilo zbog toga što sam osećao da moram da mokrim. To se tokom te noći ponovilo više puta. Sutradan ujutro ponovo me je teralo na mokrenje. Inače sam se osećao dobro, pa sam otišao na posao. Međutim, oko pola deset osetio sam bol u slabinama, do deset je bol postao nepodnošljiv, a do jedanaest sam imao jak napad bubrega, Rendgen je pokazao kamen u bubregu, pa mi dadoše injekciju morfijuma da bi mi ublažili bol. Majpre sam pomislio da će biti potrebna operacija da bi se kamen odstranio, ali u roku od jednog sata kamen je izašao.

Kada sam se vratio u svoj kabinet, telefonirao sam Deniju Veksmenu, koga sam obasuo prekorima. Ja, naime, nikad nisam imao kamen u bubregu, i bio sam ubeđen da sam to dobio od makrobiotike. Rekao sam mu da konačno vidim negativne efekte tog načina ishrane. Pošto sam završio, Deni mi reče: “Hteo bih s Vama da porazgovaram, Toni. Mogu li da dođem k Vama u bolnicu?” Još uvek ljut, ja prihvatih, verujući da će taj razgovor ujedno biti kraj svake veze među nama.

“Kada je stigao u moj kabinet, Deni mi reče sa najvećim spokojstvom da taj kamen u bubregu predstavlja odličan znak. “To je oblik eliminacije, Toni. To je zaista znak temeljnog ozdravljenja.”

Prema njegovim rečima moji su bubrezi sad čistili krv od toksina koje je u nju izbacio moj organizam. Oslobađao sam se i onih toksina koji su se u bubrezima nakupili tokom godina. Sada su oni izbačeni u obliku kamena.

Dotle sam se već bio prilično smirio i želeo sam da mu poverujem. Na nekom emocionalnom nivou, to što je govorio imalo je neke logične veze. On mi je naime rekao još pre nego što sam prešao na makrobiotički način ishrane da ću prolaziti kroz razne faze eliminacije. Simptomi gripa, koji su se kod mene pojavili u septembru, bili su samo prva faza, posle koje će uslediti i druge.

“Jeste li uvereni u to?” – insistirao sam.

“Jesam. Ne brinite. Pratićemo Vaše stanje tokom narednih nekoliko nedelja.”…

“Jedne večeri upoznao sam na jednom predavanju u Fondaciji Istok-Zapad Boba i Silviju Roberman. Robermanovi su bili mojih godina. Bob je radio na berzi, a Silvija je bila medicinska sestra. Oboje su najveći deo svo života proveli u Filadelfiji. Dve nedelje kasnije prihvatio sam njihov poziv na večeru.

Robermanovi su bili šarmantan bračni par. Silvija je imala tamnokestenjastu kosu, nežne crte lica, velike crne oči, prćast nos i mala usta. Ona me je impresionirala već na prvi pogled kao žena koja je imala energiju dvadeset godina mlađe osobe. Puna samopouzdanja, nije se ustručavala da izražava sopstvena mišljenja.

Bob je bio miran i staložen čovek, veoma ljubaznog ponašanja. Vitke i istovremeno atletske, bio je privlačne spoljašnjosti, mada nešto niži od svoje žene.

Živeli su u veoma lepom stanu u predgrađu Filadelfije. Oni su očigledno postigli uspeh u životu. Bio sam i inače radoznao da saznam šta je ljude nateralo da prihvate makrobiotiku, a naročito ako su to bili ljudi mog životnog doba i iz istog socijalnog sloja kome i ja pripadam.

Silvija je te večeri kada su mene pozvali pripremila jednostavan obed: mrki pirinač kuvan u ekspres-loncu, čorbu od boranije, zeleno povrće začinjeno tofuom, karfiol skuvan na pari i šargarepu. Za vreme večere upitao sam ih zašto su prešli na makrobiotiku.

Silvija je prva odgovorila na pitanje. Ona je godinama patila od jakih menstrualnih krvarenja i nalazila se u dubokoj depresiji. Da bi se lečila i od jednog i od drugog, uzimala je dnevno do 19 različitih pilula, među kojima litijum, valijum, ferosulfat i vitamine. “Ličila sam na ruševinu”, rekla je. “Osim toga trošila sam čitavo bogatstvo da bi me jednom nedeljno saslušao najbolji psihjatar u Filadelfiji, a bez ikakvog rezultata. Nalazila sam se u zaista bednom stanju.”

U to vreme njihova kći se zainteresovala za makrobiotiku pa je, ne pričajući mnogo o tome, pripremala sebi makrobiotičke obroke. Ponekad bi predložila majci da i ona prihvati taj način ishrane, koji bi joj možda pomogao. Silvija je najzad odlučila da pokuša. “Što da ne?” – rekla je kćeri. “Pokušala sam inače već sve drugo.” Bilo je to u jesen 1976.

Silvija mi ispriča da je u roku od dva meseca izbacila sve medikamente iz svog ormarića sa lekovima. Osećala se veoma dobro. Jaka menstrualna krvarenja su postepeno nestala. “Nekoliko meseci posle mog prelaska na makrobiotičku ishranu”, rekla je Silvija, “nisam više patila od teške depresije, i ne pamtim kad sam poslednji put bila depresivna. Za poslednje dve godine nisam progutala ni jednu pilulu.”

“A Vi ste verovatno sledili primer svoje supruge, zar ne?” – rekoh, obrativši se Bobu.

“Ne, ne”, reče on, smeškajući se, “i ja sam imao svojih problema. Bio sam impotentan.

Bob je pre toga konsultovao nekoliko lekara i psihijatara, ali oni nisu bili u stanju da mu pomognu. Onda je počeo da se hrani makrobiotički, u isto vreme kad i njegova žena. U roku od šest meseci njegovo stanje počelo je da se poboljšava, a u roku od godinu dana on praktično više nije bio impotentan.

“Gotovo nisam mogao da poverujem”, reče Bob. Njemu su objasnili da su meridijani donjeg dela njegovog tela bili blokirani salom, što je imalo za posledicu ne samo gubitak vitalnosti polnih organa već i slabljenje funkcija svih ostalih organa u tom delu tela. A bilo je dovoljno nekoliko meseci makrobiotičke ishrane pa da se i ta situacija poboljša.

“Naravno, ovo nije lek za sve boljke. Mi ne tvrdimo da dobar način ishrane može da otkloni sva društvena zla, niti da nekome da savršeno zdravlje – ukoliko tako nešto postoji. Ipak, mi verujemo da je to jedini razuman način da se hranimo, naročito u ovo naše doba.”

“Hrana je osnova svega”, reče Silvija. “Makrobiotika može da vam pomogne da ponovo nađete zdravlje, naravno pod uslovom da to želite. Nije sam način ishrane taj koji može da izmeni Vaš život.”…

…U martu sam bio spreman da rizikujem još jedno putovanje. Ono bi me dovelo u vezu u vezu sa makrobiotičkom zajednicom u Majamiju, Florida. Pozvala me je Mona Švarc, koju sam upoznao na svom prvom kursu kuhinje kod Džudi Veksmen, i ja sam prihvatio poziv. Sredinom marta otputovao sam avionom u Majami i smestio se u Kokonat Grouvu, koji se nalazi blizu Centra Istok-Zapad. Hranio sam se kod Mone i u jednom tamošnjem makrobiotičkom restoranu.

Putovanje je bilo divno. Zahvaljujući Moninom gostoprimstvu i odličnom restoranu, imao sam na raspolaganju makrobiotičku hranu dobrog kvaliteta. Napuštajući Floridu, smatrao sam da ću, ukoliko se i dalje budem dobro osećao, moći da putujem po čitavoj Americi, pa čak i u Evropu, gde, kako mi je rekao Mičio, ima na stotine centara Istok-Zapad. Pošto veoma volim putovanja, sada sam opet imao osećaj slobode. Postepeno sam se oslobađao onog utiska da me je makrobiotika uhvatila u zamku.

Sredinom aprila uradili su mi novu seriju laboratorijskih analiza: ni moja krvna slika, ni testovi funkcije jetre nisu otkrivali prisustvo raka u mom organizmu. Smatrao sam da su to već jake indikacije za promenu mog stanja, što sam i rekao Šeldonu.”….

Satilaro je ovaj put detaljnije objasnio kolegi Šeldonu principe delovanja makrobiotike na organizam i na bolesti, ali stavovi onkologa se nisu ni malo promenili: i dalje je mislio da je poboljšanje došlo zbog kastracije i primene ženskih hormona. I tvrdio je da se u tako nešto ne može verovati kada nema naučnih dokaza.

..”Šeldon mi je još preporučio da svaka tri meseca uzimam laboratorijske analize. Bio sam srećan što sam s njim mogao otvoreno da razgovaram o svom nekonvencionalnom načinu ishrane i, odlazeći od njega, bio sam pun nade i pouzdanja. Pored toga što su rezultati analiza bili veoma povoljni, zapazio sam da u poslednje vreme izgledam kao podmlađen. Lice mi je postalo svetlije, koža zategnutija. Nisam više imao ni podvaljak, ni kese ispod očiju. Nisam uopšte ličio na čoveka koji umire od raka. Osećao sam se krepkim i zadovoljnim.

Bio sam pun nade i optimizma. Sada sam verovao da tvrdnja makrobiotičara da se moje stanje sve više poboljšava zaista ima medicinsku osnovu. Nije isključeno da su oni u pravu. Moguće je da stvarno ima istine u njihovom shvatanju da odgovarajućom ishranom može da se izleči rak.

Kada je došao maj i priroda se probudila iz sna, kao  da se i u meni dogodio sličan preobražaj. Nešto duboko u meni govorilo mi je da je kod mene nastupila prekretnica, da se sad nalazim na putu ka ozdravljenju. Osećao sam radost koja je zračila iznutra, Imao sam osećanje da moja životna energija nije više mobilisana samo u borbi protiv ove bolesti. Savladao sam svoju bolest. Dobio sam krila.”