Nastavivši sa zdravom ishranom i predavanjima, Satilaro je osetio neku vrstu krize i tereta. Iako mu je bilo osetno bolje, smetalo mu je što ga izbegavaju ljudi oko njega i pomislio: “Oni, kao da misle da je rak zarazan.” Pri tome bio je i sam kriv za takvo izbegavanje, jer je svima pričao o svojoj bolesti, smrti i čak pokazivao rendgenske snimke.“Ja sam ponekad suviše insistirao na temi smrti. Krajem oktobra učestvovao sam na konferenciji Američkog bolničkog udruženja, kojom prilikom sam sa nekolicinom lekara govorio o svojoj bolesti. Razgovarali smo sasvim otvoreno i o tome kolike su moje šanse da preživim više godina. Nijedan od lekara nije smatrao da su moje šanse dobre. A kad bi se ta sumorna diskusija iscrpla, ja sam počinjao da držim predavanje o fazama umiranja i o tome kako naše društvo u stvari zapostavlja one koji se nalaze u terminalnom stadijumu bolesti. To je bio monolog, i to takav zbog kojeg su se svi prisutni osećali krajnje nelagodno. Kasnije sam saznao da me Američko bolničko udruženje neće naimenovati za konsultanta za još jedan mandat. Pozvao sam telefonom jednog prijatelja da bih ga upitao zbog čega su tako postupili.
“Pa znaš Toni, da nisi bio tako direktan govoreći o sopstvenoj smrti, verujem da bi te naimenovali za još jedan mandat”, odgovori mi prijatelj. “Čini mi se da si zaista doveo ljude u nedoumicu.” Mislim da je moj prijatelj bio u pravu, jer posle godinu dana, ponovo su me pozvali za konsultanta.”
Prestao je i da izlazi na zajedničke večere sa starim prijateljima iz sveta medicine, pa mu se društvo postepeno menjalo i sve više je vreme provodio sa makrobiotičarima, uglavnom mlađim ljudima.
“Pored ostalog, to je značilo da ću morati da raskinem mnoge veze iz svog ranijeg života i da stvorim nove, pa i čvršće veze u okviru makrobiotičke zajednice.
Ova me perspektiva ni najmanje nije oduševljavala. Kulturni jaz koji me je delio od privrženika makrobiotike – bar od onih koje sam do tada upoznao – bio je veliki. Po mnogo čemu sam bio najautentičniji predstavnik vrednosti Zapada, dok su oni prihvatili vrednosti Dalekog istoka. Oni su sedeli na podu, jeli štapićima i pojali na svojim skupovima. Često su živeli u komunama, ponekad po deset osoba i više u istoj kući. Bili su mladi i zdravi, a ja sredovečan i na pragu smrti. Nismo nimalo bili harmonični partneri….
PRILAGOĐAVANJE GODIŠNJIM DOBIMA
.. Kada je početkom novembra zahladnelo, otkrio sam da privrženici makrobiotike nemaju običaj da zimi zagrevaju svoje stanove. Temperatura u njihovim stanovima obično se kretala od 15 do 17, a katkad bi pala čak i na oko 10 stepena Celzijusa. Jedne večeri, dok smo obedovali, ja sam duboko udahnuo pa izdahnuo i primetio kako mi se dah pretvara u paru.
“Pogledajte ovo, Deni! Vidite li da se moj dah kondenzuje? Pa što ne zagrevate tu kuću? Mi ćemo se, zaboga, smrznuti do januara ako tako nastavimo.”
Deni se dobroćudno nasmeja. “Nadam se da ćemo preživeti ovu zimu, Toni”, reče mi. On zatim stade da objašnjava zbog čega ne greju u svojim prostorijama. Da bi ljudi živeli u skladu sa godišnjim dobima, oni treba da reaguju na zimu na isti način kako to čini priroda. Zimi se priroda zatvara u sebe. Sva se uvlači u svoju unutrašnjost. Sokovi drveća povlače se duboko u stabla i korenje. Lišće opada sa granja. Voda se pretvara u led; kiša se preobražava u sneg. Tle postaje tvrdo i stegnuto. Da bismo se prilagodili tom godišnjem dobu, potrebno je da i mi isto činimo. Zbog toga makrobiotičari zimi duže kuvaju hranu – kuvana hrana je više jang – jedu više pečenih jela i onih koja se kuvaju u ekspres-loncu. Ljudi koji žive u umerenom klimatskom pojasu ne bi trebalo da jedu namirnice koje dolaze iz tropskog ili uopšte toplijeg klimatskog pojasa. Da bismo živeli u harmoniji sa svojom sredinom, treba da jedemo, koliko god je to moguće, baš one namirnice koje uspevaju na našem tlu. Prema Denijevim rečima, potrebno je da nam u kući bude sveže da bismo mogli na prirodan način da reagujemo i da se prilagodimo nižim temperaturama zimskog doba. Na taj način postajemo više jang i tako bolje opremljeni da se prilagodimo prirodnim uslovima i godišnjem dobu.
“E, pa čini mi se da je smešno ići baš tako daleko”, rekoh. “Zašto onda ne idemo baš do kraja i ne razapnemo napolju šator?”
Deni se osmehnu i posavetova mi da obučem topliji džemper. A ja, kad god sam tu provodio večeri, najčešće ne bih skinuo ni kaput.
ODSTUPANJE OD DIJETE
Kad je došla sredina novembra, odjednom sam osetio potrebu da se oslobodim mnogobrojnih prinuda koje mi je život nametao – da pobegnem od svog raka, od kolega i od makrobiotike. Zbog toga sam odlučio da Praznik zahvalnosti provedem u Portoriku. Taj bi mi odmor dobro činio. Otišao bih na nedelju dana i iskoristio priliku da pozovem molera da mi osveži stan.
Makrobiotička zajednica se pripremala da povodom praznika priredi veliku svečanost, pa me je Deni još nedelju dana ranije pozvao da i ja prisustvujem. Kada sam mu rekao da nameravam da otputujem u Portoriko, on me je molio da promenim odluku. “Kako ćete tamo za hranu?” – pitao me je.
“Pa naći ću tamo neki restoran sa prirodnim namirnicama. Na tom ostrvu valjda može da se dobije integralni pirinač”, rekoh da bih ga umirio.
U petak uoči praznika pođoh avionom u Portoriko i tamo sam odseo u hotelu “Šeraton”. Brzo sam našao vegetarijanski restoran, u kome sam mogao da dobijem prženi integralni pirinač i povrće. Džudi Veksmen bi se verovatno užasnula kad bi videla kakvog je kvaliteta hrana koju tamo služe, ali ja sam sebi govorio da se tu neću dugo zadržati i da ću to valjda preživeti. Jeo sam, dakle, u tom restoranu, a provodio vreme šetajući po plaži i razgledajući znamenitosti. Bio sam u najboljem raspoloženju. Kako mi je prijalo da budem daleko od svoje svakidašnjice i da se grejem na toplom suncu. Zaboravio sam na svoju bolest, kolege, na makrobiotiku, na hladne stanove. Plaža sa vrelim peskom i šum okeana bili su mi dovoljni da zaboravim i na smrt.
U nedelju uveče bio sam rešio da sebi dozvolim još jedno zadovoljstvo: da večeram u hotelskom restoranu. Istuširao sam se hladnom vodom, obukao se i sišao u restoran. Poručio sam riblju čorbu. Bila je dobro pripremljena i veoma ukusna. Proveo sam jedan i po sat uživajući u tom jelu i u flaši hladne gazirane mineralne vode, koju sam zatim poručio.
Sutradan ujutro, čim sam ustao, morao sam da povraćam. Osećao sam se kao da imam temperaturu i bio sam sav slomljen. Proveo sam čitav dan čekajući da mi prođu muka i proliv. U utorak ujutru bilo mi je svega dosta, pa sam jedva čekao da se što pre vratim u Filadelfiju. Jedino što sam želeo bilo je da se ponovo nađem u svom krevetu. Kupio sam avionsku kartu za prvi let i vratio sam se kući.”
Po povratku Satilaro je pripremio miso supu i jelo od povrća i prvi put osetio da mu je makrobiotički obrok toliko prijao. Nije se odmah javio Deniju jer mu je bilo neprijatno da se sa odmora vratio bolestan. Uskoro je utvrdio da mu je kilaža opala sa 75 kg. na 61 kg. Zabrinuo se jer je znao da je, po zapadnjačkoj medicini, to znak napredovanja kancera. Ali ga je bunilo to što se odlično osećao.
“Otišao sam da konsultujem Šeldina Liskera, koji me je pregledao i zatražio novu krvnu sliku. Ova anliza nije pokazivala nikakve znake napredovanja bolesti. Šeldon me je ubeđivao da ne treba da brinem, ali da je potrebno da budemo na oprezu.”
Onda je kolegi konačno rekao da se već duže vreme pridržava makrobiotike i objasnio mu koje namirnice upotrebljava u ishrani. Šeldon je rekao da u tome ne vidi ništa loše i to je za Satilara predstavljalo neku vrstu podrške. Nakon toga on je i sa Denijem Veksmenom porazgovarao oko gubitka kilaže koji mu je rekao da je to dobro i da je organizam konačno uspostavio ravnotežu. Dodao je da je to izbacivanje viškova, naročito onih koji potiču od estrogena koje je koristio.
“Pošto sam se oko Božića osećao prilično dobro, pomišljao sam na to da rizikujem još jedno putovanje. Moji roditelji su običavali da provode božićne praznike u Nju Smirna Biču u Floridi, i ja nisam želeo da se posle očeve smrti moja majka odrekne tog malog božićnog putovanja.
Majka i ja odvezosmo se 26. decembra u Vašington i tamo sedosmo u voz za Floridu. Računali smo na obećanu večeru u vagon-restoranu, ali kad smo došli, rekoše nam da je upravo nestalo ribe. Ja onda poručih piletinu. Naredna dva dana ponovilo se to što mi se dogodilo u Portoriku: povraćanje, proliv, bolovi i stalna mučnina. Što je najgore, ponovo sam osećao bol u leđima.
Narednih nekoliko dana u Floridi sam jeo jednostavnu hranu i većina simptoma je nestala. Međutim, bol u leđima, iako ne tako jak kao ranije, i dalje je postojao. Odlučio sam da ostanem u Floridi sve do posle Nove godine
Uoči Nove godine izašao sam u grad. Odvezao sam se do ulice u kojoj se nalaze barovi i zadržao se nekoliko sati, ćaskajući sa nekim ljudima koje sam ovde još ranije upoznao. Poručio sam pivo i, pričajući sa svojim susedima, otpio nekoliko puta. Zatim sam, podstaknut naglim impulsom, pošao kolima do plaže i, sa još jednom limenkom piva u ruci, prošetao duž obale. Seo sam u pesak pored vode i gledao u noć. Nebo beše oblačno, ali bi se ponegde mesec probio kroz oblake. Preda mnom se prostirao okean, crn kao smrt. Video sam jedino talase, koji su, na oko dva metra od mene, udarali o obalu. A dalje od toga ništavilo.
“Srećna Nova godina!” – povikah, okrenut pučini. “Završila se godina u kojoj sam prošao kroz pakao.”
Otpih malo piva i rekoh sebi: “Ako mi se od ovog piva vrati rak, onda neka ide sve do đavola. Pa noćas je Nova godina!”
