Satilaro je otišao na konferenciju, odakle je planirao da ode u Boston na zakazani sastanak sa gospodinom Mičio Kušijem.
BELA VRANA
“U podne, za vreme pauze u radu konferencije, sedeo sam u društvu nekoliko medicinskih sestara, za jednim od stolova u restoranu. Poslužen je tipično konferencijski ručak: natur-šnicla, garnirana instant-pireom iz kutije, boranijom iz konzerve i šargarepom na puteru. Desert se sastojao od ustajale pite od jabuka i čaja ili kafe, po izboru. Dok su žene za mojim stolom prosto gutale ovu hranu, ja sam na tanjir stavio nekoliko kuglica od pirinča i počeo da jedem. Nori alge su potpuno crne sa smaragdnozelenim sjajem, i dok sam jeo kuglice- kao da su jabuke – zapazio sam radoznale poglede svojih susetki za stolom.
“Doktore, šta je to što jedete?” – upita me jedna od njih.
“To su kuglice od pirinča. Omotač je od nori alge, preostali deo sastoji se od mrkog pirinča, a u sredini se nalazi jedna umeboši šljiva iz turšije. To je sasvim dobro; izvolite, poslužite se ako želite. Imam u svojoj torbi dovoljno tih kuglica za sve učesnike konferencije.”
Medicinske sestre za mojim stolom odbile su ponuđeno posluženje, ali su me zauzvrat zasule pitanjima. “A zašto to jedete?”
Ja sam im onda ispričao svoju priču: da sam oboleo od raka; da sam imao užasne bolove u leđima; da sam izdržao tri operacije, uključujući kastraciju; da su mi davali male šanse da poživim duže od tri godine i da sam prihvatio makrobiotiku u nadi da ću tako moći da spasem život. Rekoh da sam svestan toga da eventualni rezultati mogu da se pokažu tek na duge staze, ali da nisam imao druge mogućnosti. Dodadoh da sam sada, i pored svih svojih rezervi, umereni optimista, pošto mi je bol u leđima na misteriozan način nestao.
Dok sam im to pričao, one su nastavile da jedu manje-više mehanički. Do kraja ručka razgovarali smo o makrobiotičkoj ishrani i filosofiji. Kada je konferencija završila rad za taj dan, jedna od medicinskih sestara, koja je sa mnom sedela za ručkom, prišla mi je i rekla, veoma iskreno: “Doktore, nikad u životu nisam čula sličnu priču.”
SUSRET SA KUŠIJEM
Sutradan rano po podne napustio sam konferenciju i uputio se na aerodrom “Lagvardija” da bih otputovao u Boston. Stigavši tamo, odvezao sam se taksijem do kuće Mičija Kušija, u obližnjem Bruklajnu. Za vreme vožnje razmišljao sam o tom čoveku.
Još ranije sam za stolom kod Veksmenovih mnogo slušao o Mičiju Kušiju. Smatrali su ga, bar oni koji se bave makrobiotikom, živom legendom. Rođen u Japanu 1926, on je diplomirao međunarodno pravo na Tokijskom univerzitetu. Uskoro potom postao je đak Žorža Osave, čoveka koji je, kako je pričao Veksmen, na osnovu starih spisa, ponovo oživeo makrobiotiku. Godine 1949, Kuši je napustio Japan i došao u SAD s namerom da studira pravo i administraciju na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Uskoro potom počeo je da drži predavanja o makrobiotici, predstavljajući ovaj metod kao fundamentalni put koji vodi dobrom zdravlju i miru u svetu. Od početka pedesetih godina on je ukazivao na postojanje veze između američkog načina ishrane, s jedne, i raka i degenerativnih bolesti, sa druge strane. Pošto je u to vreme bilo teško nabaviti prirodnu hranu u SAD, osnovao je malo preduzeće za nabavku i prodaju prirodnih namirnica, koje je smestio u prizemlje svoje kuće. Dobar deo tih namirnica nabavljao je iz Japana. Njegova žena Evelin nazvala je tu firmu “Egdin”, po romanu Semjuela Betlera, jednoj od knjiga koje je Žorž Osava najviše voleo. Već 1978. godine ta firma se razvila u jednog od prvih proizvođača i distributera prirodnih životnih namirnica u Severnoj Americi. Tokom godina Kuši je takođe osnovao Fondaciju Istok-Zapad, organizaciju koja ne posluje radi sticanja dobiti i čiji je cilj širenje ideja makrobiotike i jačanje međunarodnog razumevanja između Istoka i Zapada. Osnovao je takođe mesečni časopis Ist vest džornal u tiražu od preko 50.000 primeraka, koji se prodaje širom SAD. Najzad, otvorio je i lanac makrobiotičkih restorana, među kojima i “Sevent in” u Bostonu. Mičio i Evelin Kuši imaju petoro dece.
Po onome što sam čuo kod Veksmenovih, Kuši temeljno poznaje istočnjačku medicinu. Govorili su da on ima i neke posebne psihičke sposobnosti i da mu je dovoljno da pogleda nekog čoveka pa da utvrdi kakvo je njegovo zdravstveno stanje. Deni je deset godina bio Kušijev učenik. Predpostavljao sam da Kuši verovatno ima širom sveta na hiljade učenika…
…Kupio sam nekoliko njegovih knjiga, ali me one nisu naročito impresionirale. Činilo mi se da se u njima iznose fantastične tvrdnje, koje nisu potkrepljene ni senkom naučnih dokaza. Njegove teorije bile su, pored ostalog, obavijene plaštom misticizma, a dobar deo njegovih učenja bio je, po svemu sudeći, zasnovan na tradiciji i viđenju sveta koji su meni bili potpuno tuđi.
I pored toga, očekivao sam sa velikom radoznalošću da upoznam glavnog učitelja makrobiotike. Smatrao sam to probnim kamenom. Jer, Mičio Kuši je izvor gotovo čitavog makrobiotičkog učenja, i ako mi se učini da njegov integritet nije neprikosnoven, prekinuću bez daljeg sa makrobiotikom.
Taksi je kružio ulicama Bruklajna sve dok me nije dovezao do Kušijeve kuće, čijim sam izgledom bio zapanjen. To nije bila obična kuća, već otmeno zdanje u tjudorskom stilu, podignuto od tamnih opeka, sa kamenim predvorjem i terasom sa prednje strane. Taksi me doveze do ulaza, gde se popeh uz nekoliko stepenika do ulaznih vrata…
… Jedna mlada žena mi otvori vrata i pozva me da uđem. Ja skidoh cipele, koje ostavih pored onih koje su drugi posetioci već poređali pored vrata, i uđoh u prostrani hol. Sa desne strane nalazilo se široko drveno stepenište. Iza njega bili su sa jedne strane ulazi u nekoliko soba, a sa druge strane nalazila su se samo dvoja vrata, od kojih su jedna vodila u sobu za dnevni boravak, a druga u biblioteku, koja se nastavljala na ovu prostoriju. Uđoh u biblioteku i ugledah Denija Veksmena i još jednog mladog čoveka, koji se predstavio kao Majkl Rosov. To je bio direktor Fondacije Istok-Zapad sa sedištem u Vašingtonu. Mogao je da ima tridesetak godina, a bio je mršav, tamne kose i sa brkovima. Nas trojica sedosmo na jednu sofu, i tu smo nekoliko minuta ćaskali…
… U dnu sobe za dnevni boravak nalazio se veliki kamin u koji je bila ubačena peć na drva, za koju mi se činilo da joj nije mesto u takvoj kući. Desno od kamina nalazilo se nešto za šta sam najpre pomislio da je najveća i najlepša kuća za lutke koju sam ikada video. Ustadoh da bih je bolje pogledao. Na prvi pogled učinila mi se jednostavnom i krhkom, ali sam onda video da je ukrašena sa hiljadu složenih i umetnički urađenih detalja. To je u stvari bila minijaturana palata, rađena od žutog drveta, sa lepim krovom od crvenih crepova. Stajala je na jednom stolu i bila visoka oko jedan metar. Sa obeju strana velikih pozlaćenih vrata spuštale su se zastavice sa malih motki. Ispred vrata bile su postavljene dve male činijice pirinča. Mestimice, presijavale su se razne boje – crvena, srebrna i zlatna.
“Šta je to?” – upitah Denija.
“To je oltar koji su Mičio i Evelin podigli svojim precima”, reče Deni.
Bacih još jedan pogled na dvorac. Bio je prelep.
Iz druge sobe, do mene je dopirao žamor od glasova mladih ljudi. Za to vreme Majkl i Deni su razgovarali, dok sam ja pokušavao da procenim to što sam video. Po svemu sudeći, bio je to dom čoveka koji je postigao veliki uspeh u životu; imao je ukusa za umetnost i posedovao široku kulturu, koja je obuhvatala književnost, nauku i religiju; čovek koji je odavao poštovanje svojim precima, ali koji je takođe vodio računa o troškovima za grejanje.
Odjednom, na vratima pojavio se Mičio Kuši i pozdravio sve posetioce rečima: “Dobar dan, dobar dan. Kako ste?” A onda, smešeći se, priđe meni i pruži mi ruku. “Veoma mi je drago što Vas ovde vidim, doktore Satilaro.”
“I meni je zaista milo što smo se upoznali, gospodine Kuši”; odgovorih.
“Zovite me Mičio, molim Vas. Niko me ovde ne zove gospodin Kuši”; reče moj domaćin.
Kuši zatim rukom pokaza u pravcu malog salona, koji je od biblioteke bio odvojen dvokrilnim vratima, na kojima je bila duga, bela zavesa. U toj maloj prostoriji, okupanoj popodnevnim suncem, Mičio me pozva da sednem, a meni se tada ujedno pružila prilika da ga malo bolje pogledam. Zapazio sam da je za Japanca prilično visok, a vitak i čvrste građe. Kosa, crna kao zift i začešljana unazad, otkrivala je visoko i istaknuto čelo. Imao je blagorodan pogled, spljošten nos i mala usta. Nosio je tamnoplavo odelo sa prslukom, belu košulju i kravatu sa plavo-srebrnastom šarom. Govorio je sa akcentom svojstvenim japancima, izgovarajući moje ima kao “Satiraro”, i prihvatio je sa zadovoljstvom moj predlog da me zovu Toni. Njegovo ponašanje zračilo je nekom vedrinom; dosta se često osmehivao i smejao. Oči mu behu ispunjene takvom blagošću da nisam mogao da zaključim da li ona potiče od neke duboke melanholije ili od nekog osećanja sreće koja je bila slična blaženstvu. Dok sam ja govorio, on me je slušao i posmatrao sa napregnutom pažnjom…”
Satilaro je ispričao Kušiju sve medicinske detalje, a zatim ga je Kuši detaljno pregledao dok su Veksmen i Rosov sve to budno posmatrali. Satilaro se i dalje pitao: “Šta on to može da vidi takvim neobičnim pregledom ?”
“.. Ipak, Kuši mi je svojim ponašanjem ulivao poverenje. Bilo je očigledno da on sam duboko veruje u svoju metodu i da zna šta traži. S vremena na vreme, on bi pritisnuo pojedine tačke na mom telu koje su bile veoma osetljive; pri tom bi tiho ispuštao neku vrstu dubokog grlenog zvuka. Kad je završio pregled, on mi se ponovo zagleda u lice, ali odmaknuvši se malo od mene.
“E, pa nije tako loše”, reče Kuši, smešeći se i klimnuvši glavom, kao da želi da me ohrabri. “Sve će to biti dobro. Potrebno je da se prdržavate uobičajenog makrobiotičkog načina ishrane, ali bez ribe, bez ikakvih proizvoda od brašna, bez voća i masnoće! Ne nosite ništa od sintetike do samoga tela. Samo pamučnu odeću. Slušajte moje savete i možda već u roku od šest meseci, vide ćete, sve će ponovo biti u redu. Uveravam Vas. Vaše stanje nije toliko teško. Hoćete li me poslušati?” – upita me na kraju i uputi mi topao osmeh. Nas četvorica ponovo sedosmo.
“Jeste li već videli nekog da se izlečio od ove vrste raka?” – upitah ga.
“Da, mnogi ljudi oboleli od raka ozdravili su zahvaljujući makrobiotici. I ne samo bolesnici od raka već i oni oboleli od raznih drugih bolesti. Mnogi su, kao i Vi, došli k meni, pošto su, bez uspeha, sve drugo isprobali. Makrobiotika je njihova poslednja nada. Zahvaljujući tome što su prihvatili taj način života, mnogo je hiljada ljudi koji su danas zdraviji i srećniji. Makrobiotika je rasprostranjena širom SAD, u Kanadi, Meksiku i Južnoj Americi, Evropi i Japanu. Zajednice makrobiotičara postoje čak u Indiji i Australiji.”
“I ja sam pročitao lična svedočanstva osoba koje su se lečile makrobiotičkom metodom. Rut Šefer je, na žalost, vrlo loše prošla.”
“Da”, reče Mičio, “veoma mi je žao za nju.”…
Zatim su popili banča čaj i još malo popričali. Satilaro je sabirao utiske.
“… Uskoro potom pozvaše mi taksi. Deni reče da će me otpratiti do mog hotela. Mičio me isprati do vrata.
“Ne brinite”, reče mi na kraju. “Vaša majka je veoma snažna. Od nje ste nasledili vrlo jaku konstituciju.”
Ja mu se zahvalih, pa Deni i ja pođosmo. Dok smo se vozili ka hotelu, upitah Denija da li je ikad pomenuo Mičiju moje roditelje. Deni odgovori da nije.
Te večeri sam u hotelskoj sobi razmišljao o Mičiju Kušiju. Nisam znao da li je u pogledu mog zdravlja bio u pravu ili ne, ali sam osećao da taj čovek poseduje integritet i snagu. Nadao sam se da ti makrobiotičari zaista nešto znaju, mada sam jednim delom svog mozga odbijao da to poverujem.
Pre nego što sam legao te večeri setio sam se još jednom Mičijeve primedbe: “Vaša majka je veoma snažna.” Pitao sam se otkuda li to zna.
