Jer kakva je korist čovjeku
ako zadobije sav svijet,
(Jevanđelje po Marku 8:36)
Autor ove fantastične, emotivne i detaljne knjige, koja je izdata u SAD 1982. god., a u tadašnjoj Jugoslaviji 1986. god. (Nolit), je dr. Entoni Džon Satilaro, anesteziolog, visko specijalizovan stručnjak i šef velike kliničke bolnice u Filadelfiji. Prikaz ovog dela svedoči o svi onim događajima koji su maltene vezani za zastrašujući broj osoba na planeti (posebno u razvijenim i srednje razvijenim zemljama) : kasno saznanje o bolesti (raku), iznenađenost i, odmah zatim, osećaj beznađa i totalne nemoći, dileme šta raditi i kako postupiti, pritisci i saveti sa svih strana, često od onih koji nemaju ni znanje ni moć da pomognu, kajanje zbog mnogih učinjenih i neučinjenih stvari, itd, itd.
Sve češće imamo i tešku dilemu obolelih koji su već imali u svojoj porodici neuspele pokušaje lečenja od kancera: oni se osećaju kao logoraš u zatočeništvu, gde je prethodnoj grupi obećano da idu da rade, pa su pobijeni, a njegova grupa izlazi sutradan. Kako verovati?
Gospodin Vuk Stambolović svoj predgovor ovoj knjizi završava sledećim rečima:
“Jedan od prvih neophodnih koraka otuda je – preokret u našoj percepciji.
Bez njega, događanja u medicini – a i van nje – sve će više ličiti na staroindijsku legendu o ribama i dobrim majmunima.
Po ovoj legendi, naime, majmuni su sa krošnji svoga drveća opazili kako u zajaženoj rečici ispod njih nekoliko manjih riba beži pred jednom velikom koja ih je gonila da ih proguta. Ponukani svojim znanjem o tome šta bi za begunce bilo najbolje, i povedeni samilošću na koju ih je to znanje navodilo, oni su male ribe izvadili iz vode i okačili ih visoko na drveće…”
Prikaz knjige:
“Ova knjiga se bavi razdobljem mog života od maja !978. do leta 1981. godine. U tom periodu upoznao sam mnoge ideje koje će se čitaocu bez sumnje učiniti neobičnim, možda čak i zbunjujućim. Tako sam, naime, i ja reagovao kad sam prvi put za njih čuo. Ali ja se nadam da će čitalac ipak prići otvorena duha svetu tih ideja i onome što sam ja doživeo.
Želeo bih da ova moja knjiga bude primljena kao poruka nade i kao pokušaj krčenja puta novim idejama o sprečavanju i lečenju teških bolesti, posebno raka….
Ovo je samo svedočenje o istrajnoj borbi protiv bolesti jednog pojedinca koji je prošao kroz dugotrajni proces ozdravljenja. Smatram da je među mnogim faktorima koji su doprineli mom ozdravljenju jedan od najvažnijih u tom procesu bio radikalna promena u mom načinu ishrane i načinu života, povezana sa dubokom verom da uz božju pomoć ništa nije nemoguće. Nijedan aspekt ovog procesa ne može se smatrati jedinim uzrokom mog oporavka…
Juna 1978. lekari su mi saopštili da sam oboleo od raka. Dijagnoza je glasila: rak prostate, stadijum IV (D) sa metastazama u lobanji, ramenu, kičmenom stubu, grudnoj kosti i rebrima. Bilo mi je 47 godina. Kako rekoše lekari, preostajalo mi je da poživim još “nekoliko” godina, a znao sam da bi to bile samo godine patnje i mučenja, koje bi tek smrt okončala. Već sam osećao oštar bol u leđima, koji su i velike doze analgetika samo privremeno ublaživale.
Nekoliko sedmica nakon dijagnoze podvrgao sam se hirurškoj intervenciji i započeo lečenje estrogenima, koje je imalo za cilj da se zadrži napredovanje bolesti. Ali pošto je uskoro postalo očigledno da maligni proces na taj način neće moći da se zaustavi, odlučio sam da ispitam i alternativne puteve ne bih li se spasao smrti. Bio sam tada već više od dvadeset godina lekar i prilično sam oklevao da potražim rešenja izvan domašaja profesije kojoj sam posvetio čitav svoj život. Tek kasnije se pokazalo da je neuobičajeni put kojim sam krenuo bio put koji mi je ne samo povratio zdravlje već i pomogao da otkrijem najdublje korene svog bića…
Sve je to počelo 23. maja 1978, jednog svežeg i oblačnog jutra u Filadelfiji, Pensilvanija. Pošto sam se tokom poslednje dve godine svakog jutra budio sa potmulim bolom u leđima, bilo mi je prvo da, čim otvorim oči, pođem u kupatilo i da, sa čašom vode, progutam nekoliko tableta analgetika. Bile su to prve od velikog broja koje će mi biti sve potrebnije da bih izdržao do kraja dana. Stao sam pod tuš i pustio da mi topla voda teče niz leđa, čekajući da bol prođe. Tog jutra nije bilo drukčije nego obično, jedino što sam jače osećao bol u leđima.
Posle tuširanja obrijao sam se, obukao i očešljao, i tom prilikom zadržao se malo duže pred ogledalom, posmatrajući svoje lice. Moja tamnokestenjasta kosa bila je prilično osedela, lice ubledelo i podbulo, oči bez sjaja, zakrvavljene i mutnih beonjača. Imao sam i jako izražene podočnjake. Težio sam 67 kg., što je za moju visinu od 165 cm. bilo malo više od idealne težine, a osećao sam se mlitavim i klonulim. To je bio glavni razlog što sam počeo da na posao idem biciklom…
Krenuo sam biciklom u klub Lige unije, i pošto sam tamo doručkovao, uputio sam se ka svom kabinetu, u Metodističku bolnicu.
Saobraćaj je bio gust. Dok sam se približavao raskrsnici preda mnom je iskrsnuo pešak koji je iznenada sišao sa pločnika. Da ga ne bih oborio, naglo sam skrenuo u levo, srećno izbegavši sudar sa automobilom koji mi je dolazio u susret. Odjednom sam, ali suviše kasno, ugledao rupu koja je zjapila na rubu kolovoza. Bicikl se zaneo i prednjim točkom stropoštao u jamu. Zavrtelo mi se u glavi pre nego što sam tresnuo i osetio kako sam svom snagom udario o dlanove i prepone. Videći me kako ležim na ulici prolaznici su mi pritrčali. Ustao sam, otresao sa sebe prašinu, pa, glasno psujući, očistio dlanove od od kamenčića koji su se u njih utisnuli. Oštar bol parao mi je desni testis…
Kada sam stigao u svoj kabinet, još sam osećao taj bol, a i bol u leđima. Zato sam odmah telefonirao internisti i dogovorio se s njim da me pregleda jednog od sledećih dana. Progutao sam još nekoliko tableta analgetika…
Pošto su tablete delovale, prestao sam da mislim na svoje zdravstvene probleme i usredsredio se na rad. Bilo je mnogo toga što je trebalo da obavim. Šest meseci ranije bio sam naimenovan za direktora Metodističke bolnice. To je stara zdravstvena ustanova, osnovana pre gotovo stotinu godina, a sada moderna bolnica sa više od 250 postelja i oko 1100 zaposlenih…
Taj dan, 23. maj, bio je za mene rutinski dan, izuzev što sam tog jutra pao sa bicikla i što su me leđa sve više bolela. Dogovorio sam se sa Robertom Katkartom, direktorom Pensilvanijske bolnice, da zajedno večeramo u jednom od najotmenijih restorana u gradu.
Odavno sam navikao da se hranim u restoranima. Nisam bio ženjen, a mrzeo sam da poslujem po kuhinji. Smatrao sam se srećnim što sebi mogu da dozvolim luksuz posećivanja restorana. Pošto sam zazirao od kuvanja, nisam ni imao drugog izbora, izuzev, možda da najmim kuvaricu. Činilo mi se ipak jednostavnijim da obedujem u restoranima. Kao i većina imućnijih amerikanaca, jeo sam meso gotovo za svaki obrok, počev od slanine i narezaka ujutru do juneće šnicle ili kotleta uveče. Retko sam, u stvari izuzetno, uzimao ribu. Te večeri poručio sam za početak moj uobičajeni viski; kao glavno jelo kotlet sa pekarskim krompirom prelivenim pavlakom i zelenim povrćem pirjanim na puteru i, na kraju, veliku porciju deserta. Ti su mi slatkiši bili najmiliji od čitavog obroka, i ponekad bih sebe počastio i sa dva, ako mi se činilo da trenutno nemam suviše kilograma. Za mene je glavna preokupacija u vezi sa hranom bila samo ta da se ne ugojim.
Razgovor nas dvojice najzad je prešao na teme ličnijeg karaktera i on me je konačno upitao kako se sada oseća moj otac.
Usredsredio sam se na svog teško bolesnog oca i na sve što je morao da pretrpi za poslednjih šest meseci. Novembra 1977. lekari u Džefersonovoj bolnici u Filadelfiji odstranili su zloćudni tumor iz njegovog desnog plućnog krila. Hirurg koji je operisao mog oca, inače moj prijatelj, rekao mi je da veruje da je izvadio čitav tumor, ali da to ne može da tvrdi sa sigurnošću, pošto je delić tumora mogao da dospe u krvotok i da se raseje po drugim delovima tela. Tokom nekoliko nedelja posle operacije moj otac se, kako je izgledalo, čudesno oporavljao i krajem decembra moji roditelji su otišli na svoje uobičajeno zimovanje na Floridu. Ali mesec dana kasnije majka me je usred noći pozvala telefonom. Javila je da je otac pretrpeo težak moždani udar i zvala me da odmah dođem na Floridu. Sutradan rano ujutru stigao sam u bolnicu gde sam zatekao oca, paralizovanog, u odeljenju za intenzivnu negu. Primao je infuziju.
Posle savetovanja sa lekarom odlučeno je da tata bude pregledan skenerom. Postojala je mogućnost da je moždana kap bila uzrokovana infiltracijom zloćudnih ćelija u mozak. Uskoro potom dobili smo rezultate skenerskog snimanja: pet oblasti mozga pokazivalo je infiltraciju raka…..”
Hitno, odmah sutradan je počelo zračenje mozga i uskoro je otac g. Satilara pokazao znake poboljšanja i ponovo stekao kontrolu nad pokretima ruku i nogu. Izgledalo je kao da će se oporaviti.
“Na proleće, rak u mozgu se ponovo pojavio, i tako je počela, sporo ali nezadrživo, konačna faza bolesti…
Sledeće srede, 31. maja 1978, čim sam ujutru stigao u svoj kabinet, uputio sam se u radiološki kabinet da bi mi napravili nekoliko rendgenskih snimaka grudnog koša i leđa: istom prilikom uzeli su mi krvnu sliku i uradili hepatogram…
Završivši snimanja i anlize, vratio sam se u svoj kabinet, svom redovnom poslu. Pre nego što sam razgledao gomilu papira na pisaćem stolu, uključio sam električno jastuče, da zagrejem leđa. Bol se pogoršavao.
Nešto kasnije pozvao me je telefonom šef Radiološkog odeljenja, dr. Entoni Renci. “Toni, kako se osećaš?”- upitao me je.
“Vrlo dobro”, rekoh, “a zašto?”
” Pa vidiš, rendgenski snimci tvog grudnog koša pokazuju neka odstupanja od normale. Što ne bi došao da to zajedno pogledamo?”
Pojurio sam na radiološko. Tamo me je dočekao Toni Renci, koji je odmah stavio snimke mog grudnog koša na negatoskop. Ugledao sam veliku tamnu mrlju na levoj strani grudi. Na prvi pogled reklo bi se da je to veliki tumor u levom plućnom krilu.. Disao sam ubrzano, a usta su mi bila suva. Kravata me je stezala. S obzirom na ove snimke, Renci mi je preporučivao skenerski pregled kostiju, i to odmah. Ja se složih.
U roku od jednog sata ponovo sam bio na radiologiji, gde su mi Renci i njegov asistent ubrizgali u vene neku radioaktivnu boju. Onda je trebalo sačekati dva do tri časa da se boja razlije po čitavom telu, a zatim su me stavili pod aparat sličan Gajgerovom brojaču, koji će pokazati kako se boja rasporedila po telu. Kod osobe koja ima rak, boja se nagomilava gde god ima kanceroznog tkiva…”
Pošto radioaktivna boja predstavlja veoma opasan toksin za organizam, onda je kancerozne ćelije preuzimaju kako bi oslobodili telo opasnosti i kako bismo izbegli veće trovanje ili čak smrt. Ovo samo ide u prilog makrobiotičkoj teoriji da usled dugogodišnje nepravilne ishrane, naš organizam sam stvara ćelije kancera i tako nam pruža još jednu šansu i vreme da promenimo svoje loše navike i otpočnemo izlečenje. Pogledati kategoriju “Opšte teme- Rak i Rak drugi deo”.
“Kada se skener – scintigraf drži iznad nekog dela u kojem se boja nagomilala, iz aparata se čuje nešto slično brzom i glasnom škljocanju. Kod osobe bez ikakvih tumora, boja se uopšte ne nagomilava već se ravnomerno razliva po telu, iz kojeg će kasnije biti eliminisana mokraćom. U tom slučaju aparat samo tiho i ujednačeno zuji.
Nakon tri časa, legao sam na uzani sto ispod skenera za kosti. Nadao sam se da ću čuti baš takvo zujanje.
Bio sam go ispod bolničkog ogrtača, osećao sam hladnoću i užasnu nervozu i, mada sam pokušavao da se obuzdam, drhtao sam čitavim telom, kao da ležim na ledu. Nada mnom je bila masivna mašinerija koja će odrediti moju sudbinu. Osetljivi deo skenera – scintigrafa, sličan malom dobošu, upravljen je ka pacijentu, a lekar ga pomera tako da prelazi preko svih delova tela…
Ležao sam ispružen na stolu, gledajući u doboš iznad mene. Nemoćno sam prizivao nebo, kao da se pogađam sa Svemogućim. Renci je bio spreman i neposredno pre uključivanja mašine podsetio sam se – pokušavajući da smirim nerve – da bolesti ne napadaju lekare.
Tada Renci upali skener, a ovaj, kao kakav glomazni stvor koga su naglo probudili, oglasi se nekim dubokim, nepravilnim krkljanjem, očigledno otkrivajući prisustvo radioaktivnih čestica u vazduhu. Sada je osetljivi doboš skenera došao iznad moje glave, i odjednom se taj zvuk iz dubokog, sporadičnog škljocanja pretvorio u prodoran, užasavajući mitraljeski rafal. Srce mi je bubnjalo u istom ritmu. Osećao sam na koži navalu adrenalina, a zatim talas vrućine. Bacio sam letimičan pogled na monitor i ugledao – što prosto nism mogao da poverujem – crnu mrlju na vrhu moje lobanje. Renci upravi mašinu na moje desno rame i, posle kratke pauze, opet je počelo mahnito štektanje. Isto je bilo i kada je doboš bio iznad moje grudne kosti, iznad leđa, iznad leve strane mog grudnog koša. Zapao sam u stanje šoka, ali škljocanje me je i dalje progonilo, kao da je nešto škljocalo u dubini mog mozga. Sva moja svest i sva moja čula bili su sad usredsređeni na to jezivo drndanje, kojim su ćelije raka oglašavale svoje prisustvo.
Po završenom pregledu kostiju ustadoh sa stola, i činilo mi se da ću morati da povratim. Prema skenerskoj slici skeleta, imao sam kancerozne lezije u lobanji, levom šestom rebru, desnom ramenu, grudnoj kosti i leđima. Vratih se u svoj kabinet. Kasnije me je Renci tamo potražio, pokušavajući da me uteši. Mogao sam da poznam duboku zabrinutost po njegovim široko otvorenim očima i po stisnutim ustima, koja su zadržavala uzdah……
Sutradan ujutru odneo sam sve rezultate doktoru Šeldonu Liskeru, internisti i onkologu, lekaru koji se specijalizovao za dijagnostikovanje i lečenje raka. Već više od deset godina on je moj lekar i lični prijatelj…
Šeldon me je pregledao, posvećujući posebnu pažnju mom otečenom desnom testisu, koji je sada već bio nenormalno tvrd. Potom smo zajedno razmotrili sve moje rezultate. Pored svega, analiza krvi je pokazivala veoma povišen nivo alkalne fosfataze; hepatogram je takođe pokazivao iste anomalije u funkciji jetre kao i prethodnog leta, kada sam dobio hepatitis. On zatim uze skenerske snimke i stavi ih na negatoskop.
Nije moguće da su to moji snimci, pomislih u sebi.
“Toni”, reče Šeldon, naglo prekidajući ćutanje, “pošto sam sve ovo razgledao, moram da ti kažem da mi se čini da imaš karcinom testisa ili možda prostate. Postoji velika mogućnost da se rak proširio i na druge delove tela – na lobanju, rame, grudnu kost, rebro i kičmu – o čemu govori skenerski snimak. Mislim da bi odmah trebalo uraditi biopsiju testisa, a i prostate.” …
Šeldon je pokušavao da me uteši, ali obojica smo znali da, ako se i biopsija pokaže pozitivnom, neću doživeti svoj pedeseti rođendan…
Otišavši od njega, uputio sam se peške ka trgu Ritenhaus… U jednom uglu trga neki slikar izložio je svoja platna. Razgledao sam njegove radove; ulje koje je predstavljalo dvojicu igrača tenisa toliko me je privuklo da sam poželeo da ga odmah kupim. I upravo sam nameravao da umetnika pitam za cenu, kad mi odjednom u svest prodre misao koju sam očajnički pokušavao da potisnem. Umrećeš, vikao je u meni unutrašnji glas, pa šta će ti to onda? Okrenuh se i požurih kući.
To popodne vratih se u moj kabinet, nadajući se da će me zaokupiti rad. Kada stigoh, pozvao sam telefonom doktora Džona Prihetnija, šefa našeg Hirurškog odeljenja, da bih se s njim dogovorio o biopsiji testisa i prostate. Biće potrebno da mi odstrane taj testis. Napravi će mi i transrektalnu biopsiju prostate, proceduru kojom će uzeti nešto tkiva ove žlezde. To će tkivo onda, zajedno sa testisom, biti ispitano na rak. Džon i ja složismo se da se ta operacija izvrši sledećeg utorka. Ja sam onda obavio što je bilo potrebno da bih u ponedeljak bio primljen kao pacijent u Metodističku bolnicu. Po završetku razgovora pokušao sam da se bacim na posao; to je bio uzaludan trud. U pet sati pođoh kući, u samoću mog stana…..”
